Ušle smo u crkvu. Nas tri; moja Prijateljica, "Juda" i ja. Instinktivno sam počela drhtati. Gledala sam u oltar dok su mi se oči punile suzama. Nisam više mogla gutati u sebi sve to. Pogledala sam u "Prijateljicu". I njoj su bile suze u očima. O istom smo mislile. Klimnula mi je glavom, onako u stilu "možeš ti to". "Juda" nije ništa primjećivala. Ili se bar opet pretvarala. U meni se lomilo toliko toga. Gledala sam ljude oko sebe i svi su mi išli na živce. Htjela sam da ostanem sama u Njegovoj kući da se isplačem. Da pustim da izađe ono što me razdire ovih dana.
Nakon ispovjedi došla sam u klupu i kleknula. Nisam osjećala mir u sebi. Osjećala sam se još gore. Bila sam na rubu. Spustila sam glavu i samo Ga molila da mi vrati moj mir. Ništa više nisam tražila. Nisam ni primijetila kad sam počela plakati. Suze nisam mogla zaustavit. Nisam se ni trudila. Pustila sam da mi kosa padne na lice. Ipak nisam željela da "Juda" zna koliko me povrijedila. Šaputala sam lagano svoju molitvu. Jedva čujno. Al dovoljno glasno da me On čuje. Dolazila je iz srca, morao je čuti.
Izašla sam iz crkve potpuno razočaran, tužna. Nisam se uspjela smiriti. Kupila sam si ogromnu čokoladu i uputila se kući. "Judu" i "Prijateljicu" sam ostavila nek idu na kavu, nek rade šta oće. "Prijateljici" je sve bilo jasno. Nije me puno pitala.
Došla sam u svoju sobu i već na vratima počela plakati. Nekontrolirano. Sreća bila sam sama kući. Plakala sam, vrištala, tresla se.. na rubu snaga sam okrenula njegov broj i rekla mu da ja ne mogu više šutjeti i da mi je žao ako sam njegovo prijateljstvo iznevjerila, i da mene sve ovo razdire i da… ne znam više ni šta sam mu govorila. Spustio mi je slušalicu. Nije htio pričati sa mnom. Iznevjerila sam ga. Rekao mi je u povjerenju, a ja, ja… ne znam. Mora me razumjeti. Ja ovu tajnu više ne mogu držati u sebi. Ja se moram suočiti s njom. Reći joj da sve znam. Inače.. inače..
Odlučila sam razgovarati s njom, pod cijenu svega. Ja moram znati istinu. Pod cijenu njegovog prijateljstva, pod cijenu da me više nikad ne pozdravi, moj dud. Jer ja ne mogu više klimati glavom a znam da nije istina to što priča..
Da je neko drugo vrijeme, da sam ona stara ja ne bi razmišljala ni sekunde. Samo bi se okrenula i otišla od "Jude". I ona više za mene ne bi postojala. Ne bi me zanimala njena priča uopće. Ne znam zašto ali sad me zanima, možda sam s godinama omekšala, možda se opametila, možda zato što dolazi Božić.. nije bitno. "Judi" dajem još jednu šansu. Ne šansu, dajem joj priliku da kaže svoju stranu priče. Koliko god boljelo ja ću otvoriti svoje srce, reći joj sve u lice, sve što znam, sve što mislim o njoj. A ona.. Ona kako god hoće..
Sad sam konačno smirena. On mi je pomogao da nađem svoj mir. Znam šta trebam uraditi. Znam da je to ispravno. Cijelo moje biće mi to potvrđuje.
Post je objavljen 22.12.2005. u 19:27 sati.