Pisala sam nekakav post o tome kako vi zapravo izgledate i kako ja zapravo izgledam, i koliko se tu prostora za denial otvara. Ali nije me išlo. Preumorna sam.
Pretpostavljam da sam samo htjela reći da se ljudi vole praviti boljima, ljepšima i mlađima nego jesu. Zato vas ja sve zamišljam ružnijima i općenito gorima no što jeste.
Volim vas čitati, neke uvijek neke povremeno, neke čitam a da ni ne komentiram, ne pravim nikakav išju od viđanja, ali dok vas ne vidim....ne snatrim puno. Što ne znači da vas virtualno ne volim.
Ne znam koliko ste vi realni u prezentiranju sebe (koliko sam ja realna pokazuje činjenica da je Rock, pomalo šokiran kad me vidio, rekao da je očekivao Pipi Dugu Čarapu. Drugim riječima lažem ko pas kad se opisujem. Ili Rock nije znao čitati između redaka?) ali ja opisivanja sebe, osim nekih generalija, izbjegavam. Prvo jer mi je to vrlo kretenski, drugo jer sebe ni ne znam opisati (ne da sam egzotična već nesposobna za opisivanje svog vrlo običnog izgleda), treće jer ovo nije Iskrica, četvrto jer me jednom jedna osoba vrlo točno opisala, pa se mislim ako je ona skužila mogu i drugi.
Ja vas sve zamišljam. Bolje da ne znate koje karikature vežem uz vaš lik i djelo. Reći ću samo da vas, iz nekog vrlo bizarnog razloga poznatog samo mom mozgu, redom zamišljam niskima. Neke i ćelavima. Bez obzira na to vi ste svi misteri i misice kad se sjetim kako sam zamišljala našeg slađušnog Skalicha: plavog, paperjaste kose, sa pepeljarkama i pletenim prslučićem.....SORRY, LEGA.
Mozgu je valjda potrebno vezati nekakav lik uza sve ove riječi koje čita. Ljude koje čitam češće redovno zamišljam, ne toliko što se izgleda tiče koliko situacija u kojima pišu/čitaju: koju muziku slušate? Nalazi li se negdje oko vas uvenuli fikus? I kalendar sa miss oktana? Pušite li? Nasmiješite li se ponekad? Ja se smijem na najblesavije stvari. A nekad, koliko god mi bilo smiješno, zadržavam pogrebni izraz lica. Nekad mi je drago da sam anonimna a nekad mi nečiji post ili komentar zarobi pažnju i prsti ne mogu natipkati sve ono što bih izblebetala u tom trenutku.
Pretpostavljam da je to sve normalno, pače poželjno. Jedino što nije poželjno je da se bezočno laže, jer samo u takvim slučajevima zapravo i dolazi do razočaranja u stvarnom životu. Jedino jednu blogericu uživo nikako nisam mogla spojiti sa onim kakvom se prikazivala (denial, ofkors). Zato mislim da nije bitno kakvi ste (Pastirče, ja ZNAM da si malen, ćelav i neugledan), već je jedino bitno da ste iskreni. Tada niti jedan lik ne može biti razočaranje.
Apdejt sa elementom iznenađenja slijedi još danas
Pozdrav od izgledajuće
Espadrile
Post je objavljen 21.12.2005. u 16:00 sati.