S vremena na vrijeme volim prošetati gradskim ulicama, uvući se među ljude i promatrati ih. Svašta se pročita na nepoznatim licima i ne treba biti veliki ekspert i školovan čovjek da bi se na nečijem prepoznala radost i tuga, osama i nezadovoljstvo. Meni su ljudi prekrasne priče, svaka za sebe i sretna sam da je moja arhiva dovoljno prostrana da ih sve pohrani.
Ponedjeljak ... prohladan, okupan suncem, više nalik danu s kraja jeseni nego onome koji se bliži Božiću. Od snijega ni pisma ni slike, na predstojeće blagdane podsjećaju ukrasi u izlozima, odjeci petardi i vesela dječja vriska te već lagano izbezumljena lica domaćica u jurnjavi placom. Pomislim si: Čupava, jebeš sad kolače i sarmu, ima vremena za to. Odi si poslušat' kaj ti grad ima za reć'.
U sedamnaestici je bilo vruće za pošizit, vukla se po Savskoj ko gladna godina, gruntala sam koji me vrag tjerao u tramvaj kad imam noge i taman sam htjela đipnut van kod Kazališta, kad začuh pored sebe: „Teta, imate jednu kunu?“ Okrenem se i doslovce strovalim u par prekrasnih, tamno smeđih očiju koje su blistale na blijedom licu.
Po mojoj procjeni mogao je imati oko 6 godina, mršav, ispijen, u prevelikoj iznošenoj jakni, hlače podfrknutih nogavica svejedno su se vukle po podu tramvaja, cipele čiji je brojčanik već odavno odbrojao svoje. Ali oči su govorile drugo.
- Za šta će ti novci? – pitala sam ga i već kopala po torbi tražeći novčanik.
- Da si kupim nešto za jest' – odgovorio je maleni i dalje me grleći pogledom.
- A šta bi ti sada najradije pojeo?
- Ćevape – reče, onako mangupski i nasmije se.
- Koliko si skupio love?
A on nijemo otvori desnu ruku, na oznojenom dječjem dlanu su blistale kovanice od po kunu i 50 lipa.
- Dva'est kuna – reče nakon par trenutaka brojanja u sebi.
Nisam previše razmišljala, srce mi je uputilo impuls i ja ga, dižući se, pitam:
- A šta ti misliš o tome da te novce fino spremiš u džep a ja te vodim na ćevape, ha? – i pružim mu ruku.
Gledao me kao da sam pala s Marsa. Nije bilo straha u njegovim očima samo djetinja znatiželja.
- Može – odgovorio je, sklopio svoje prstiće oko mojih i mi smo, ne obazirući se na pokoji zlobni komentar onih istih koji su okrenuli glavu dok ih je molio kunu, izašli iz tramvaja.
Ne ispuštajući mu ruku, čučnula sam pored njega i zagledala mu se u oči:
- Kako se zoveš? – upitah.
- Alen – odgovori mi, a meni srce na tren poskoči i osmijeh zatitra na usnama.
I krenuli smo tako Alen i ja Frankopanskom, u lov na ćevape. Putem nije ispuštao moju ruku, svako malo pogledavajući prema meni, kao da se uvjerava da sam zbilja tu. A i ja sam stalno piljila u ta dva smeđa gumbića što su se caklila na njegovom licu. Kad smo došli u „Rubelj“ na početku Frankopanske, pitala sam ga koliko može pojesti.
- Sve – ispalio je u sekundi i ja mu,smijući se naručim veliku porciju.
- Hoćeš i luk? – pitam.
- Nemoj luk, onda će mi smrdit' iz usta dok pričam.
Tipu u pečenjari smo vjerovatno bili čudan par, plavuša sa očalima i šarenom oblekom i dijete ulice koje ne jede luk jer smrdi. Tko zna kaj si je lik zabrijal po glavi.
Naoružani ćevapima i hrpom salveta, krenuli smo ja i moj mali prijatelj po Ilici, preko Trga, Praškom do Kolodvora. On je pričao a ja sam slušala i tu i tamo postavila koje pitanje.
- Uskoro ću napunit' sedam godina. Mama je rekla da ću imat' rođendan kad bude Božić. Imam brata Sebastijana, sestru Martinu i mama kaže da ću dobit još jednog brata ako budem dobar. Živim na Kozari Boku i ne idem u školu jer mi ne daju tata i mama. A imaš ti muža?
- Nemam – odgovaram uz osmijeh.
- A dečka? – ne predaje se pametnica mala.
- Imam.
- A djece?
- Nemam – odgovorim kratko.
Podigao je pogled prema meni i zaronio u moju dušu. Činilo se da će nešto reći ali se predomislio a ja ga nisam htjela zapitkivati.
I ćevapi i lepinja su bili već odavno pojedeni a on mi je kroz gutljaje Kole pričao o svom životu na cesti. Da ljudi sad najviše daju al niko ne da više od pet kuna, da su najbolji oni koji ne izgledaju bogato a najmanje daju „one stare žene sa puno šminke i što imaju bunde“. Kako mu je najgore kad pada kiša i puše vjetar jer se smrzne i mora rukavom brisati nos a to ga žulja. Da nije nikad bio na moru ali zato ljeti s prijateljem i bratom ide na neku šodericu i onda tamo guraju kamionske gume po blatu i skaču po vodi. Da je samo jednom jeo sladoled al' mogao bi svaki dan jer mu je jako fin. Ne boji se mraka ali ne voli biti sam jer onda stalno nešto šuška, negdje tamo. Zna brojati, ne zna pisati ali zna neka slova i zna napisati svoje ime. Nema curu al' sigurno će je imati, samo još malo da poraste.
Nogu pred nogu, lagano, našli smo se pred Branimir centrom.
- Idem ti ja sad kući – reče mi Alen.
- Pa kako ćeš do tamo sam? – pitala sam, ne razmišljajući da tko zna već koliko dugo on sam egzistira na cesti.
- Imam prijatelja na Autobusnom kolodvoru (rekao mi je i njegovo ime ali sam ga zaboravila), on tamo prosi. Svaki dan se vraćamo skupa.
Na brzinu sam, bojeći se da će nestati dok trepnem, izvukla nešto love iz džepa i strpala u njegov, napomenuvši mu da pazi da ga ne izgubi.
- Jel te mogu nešto pitat'? - ozbiljno će Alen.
Moj osmijeh mu je davao dozvolu za sva pitanja ovog svijeta.
- Jel te mogu poljubit'? – sramežljivo se osmijehnuo.
Čučnula sam pored njega a on je svojim toplim ručicama primio moje lice i utisnuo mi pusu između obraza i kuta usana. Brzo se okrenuo, promrmljao kratko „Bok“ i otrčao Branimirovom, držeći se za desni džep.
Ne znam ni sama koliko dugo sam stajala na cesti, opčinjena jednostavnošću i magijom u isto vrijeme. Pred očima mi je titrao njegov osmijeh i oči boje tople čokolade, koju on nikada nije kušao. Odrastao čovjek i dijete u isto vrijeme.
Pred takvima kao što je on, ne skrivaš ništa, a i ne želiš, ne možeš. Jer Alen je dijete u čijim očima bukti život, grije te taj žar i kad ne gledaš u njih. Ta vatra čini te živim i znaš da možeš sve.
Neki ljudi cijelog života traže svoju zvijezdu, skačući iz galaksije u galaksiju, putuju svemirom prebirući od jedne do druge, tražeći svijetliju, blještaviju ... Božićnu zvijezdu.
Ovog Božića pronašla sam dvije ... u Alenovim očima ...
Post je objavljen 20.12.2005. u 16:09 sati.