Sedim ja tako kod uvažene rodbine za slavskom trpezom s mirom i nikom ne smetam, šaram viljuškom po stolnjaku u nekom slavskom raspoloženju. Ulazi moj besposleni petogodišnji sestrić nasilnik i započinje kavgu. Uzima kašiku žita i uvredljivo je katapultira u mom pravcu, zamazuje mi stakla naočara. Odvraćam ga pribranim argumentima od sukoba širih razmera, ali jok, taj ne zna za boga, pa uskoro počinje besna bitka. U šest sudara bijem mališu četvrtinom snage, a on se sve više žesti. Puštam ga da potpuno izgubi živce i spremam završni udarac. Dete se vrišteći zaleće na mene, ja u poslednjem času taktički izmičem u stranu i podmećem mu nogu, on se sapliće, leti, tresne o zemlju i zatim se dugo kliže po parketu, gde se bučno zaustavlja s nosom na zemlji, u kontaktu sa ormarčetom u kojem je raznovrsna ukrasna staklarija koja uradi jedno prestrašeno „Uh!“. Nadvijam se nad pobedjenim i izvrćem mu džepove, dete uvek ima neke pare kod sebe. Palim cigaretu i kažem mu: „Rek’o sam ti da sam zajeban!“ Izlazim iz sobe onim kaubojskim hodom, široko, plamen slavske sveće povija se od komešanja vazduha.
Detetu inače moram da priznam da ima zapanjujuć i hvale vredan uticaj na svoju najbližu okolinu. Dovoljno je da u sred najbeznačajnijeg nestašluka samo drekne: „Nos!“ i da njegovi ukućani sve batale i jurcaju, kao u figuri kadrila, sa isukanim maramicama da ga ubrišu. Eto kakva je to nečastiva sila.
Tetkina slava je inače veliki datum u našoj porodici i ove godine ona me je zamolila da podignem pečenje od malog privatnika. Ni po jada, rekao bi čovek, ali se ovaj naoko laki zadatak pretvorio u operaciju reda spašavanja nasukanih ruskih podmorničara. Dobijao sam pozive u najrazličitija doba dana i noći, kako bi mi se objasnile finese. Kaže meni tetka: „Vidi, otići ćeš kod tog malog privatnika u Dimitrija Tucovića i uzećeš to svinjsko, to je tri kila od plećke, već je sve plaćeno, naručila je gospođa Lepetić, moja prijateljica, proveri samo da je lepo isečeno, i kad dođeš tamo ti kaži malom privatniku ja sam došao po tri kila svinjskog, a on će da ti kaže, a koji je broj narudžbine, a ti njemu kaži broj 10, a onda će on da te pita jel’ imaš ti cedulju s brojem i na koje je ime narudžbina, a ti kaži da nemaš cedulju, javljeno je već njemu da ćeš doći bez cedulje, i kaži na moje ime, iako je to uzela gospođa Lepetić, ali ti to njemu nemoj da pominješ, samo mu kaži da je plaćeno“. I sad ja mislim ovo sa tom Lepetićkom nisu čista posla. Ako je ta Lepetićka nekad moja tetka, a moja tetka nekad Lepetićka, ko zna na šta su njih dve sve spremne i kakve su već strahote počinile. Moja tetka je inače završila klavir i francuski i kad sam odneo tu prasetinu malo smo popričali, ona se žalila kako je stanje u našoj muzičkoj kritici jadno i nikakvo i kako je sad glavna kritičarka nekakva gospođa Radić, a da je ona sa gospođom Radić išla u muzičke škole i kako je njen sluh u najmanju ruku sumnjiv, to je naglasila, podigla se iz stolice, ponovila zajapureno uz nekakav žustar zamah rukom: „Ponavljam ti, u najmanju ruku sumnjiv!“ Ja sam odmah dodao da je po meni ta Radićeva obična pomijara i prevarant, a tetki je bilo milo što se slažemo.
Zove mene pre neki dan drugarica Marija da sasredimo utiske iz Italije, kaže bila je u Italiji, a ja sam svetski čovek, pa da popričamo na tu temu. A ja je pitam: “A jesi ti čitala moja Pisma iz Italije“. A ona će postiđeno i u pola glasa: „Nisam, slabo čitam u poslednje vreme, imam puno obaveza, a malo sam i dislekslična od kad me izudar’o onaj moj besni ljubavnik po glavi.“ A ja joj kažem: „Sve ti tamo piše šta si htela da pitaš“.
Evo, odledio se frižider, sad mogu da prospem onu smrdljivu vodurinu. Sutra putujem na Zlatibor.
Post je objavljen 20.12.2005. u 00:57 sati.