Danas sam sanjala, kako gola, umotana samo u deku, hodam oko portuna nepoznate zgrade, pritom točno znajući da je moj stan na 9. katu. Hodam i sramim se, što sam ovakva. Mislim u sebi, koji je ovo k… - svi su ljudi kao ljudi, a ja – eto ga na, u alternativi! – nisam se čak ni udostojala paradirati u kućnom ogrtaču, već u komponenti posteljine. Pri tom ne mogu je ni skinuti, jer osim te deke, na sebi nemam ništa drugo. Čak ni papuča. I tako tupkam po asfaltu tamo-vamo ispred portuna. Iščekivala sam ja tamo, iščekivala nešto, i ipak krenula prema stanu. Doma, pretpostavljam.
Pritisnuvši na sivi botun, skužila sam da lift ne radi. I počela se penjati uz stepenice, gdje su me osuđujući promatrali ljudi prolazeći pokraj.
Dugo sam se ja tako penjala, zaplitala u deku nogama. Ali nisam stigla, probudila se…
Sve je ovo, naravno, dijagnostičko opisano jako tužno. Ali veseli jedno: skale su bile PREMA GORE…
Post je objavljen 18.12.2005. u 14:51 sati.