U ovo doba godine obično volim da se bavim aktivnostima koje uključuju prebacivanje sa levog na desni bok, zabrinuto traženje daljinskog po prekrivačima te gledanje filmskih remek dela such as "Don't tell mom, the babysitter is dead" . Donedavno je sve ukazivalo na to da ovaj decembar neće biti puno drugačiji od ostalih ali avaj – u nameri da dokaže da je još uvek glavni neprijatelj srpskog naroda, moj je bankovni račun zahvatila promaja što me je primoralo da se ničim izazvano, pognute glave i podvrnutog repa, vratim među proleterijat i radne ljude i građane.
Možda će vas ovo šokirati ali - u Srbiji je poprilično teško naći dobar posao. Svake godine gledam gomilu diplomaca kako sa fakulteta izlaze ubeđeni da će svoju životnu priliku pronaći u malim oglasima. Tamo se, nažalost, retko nađe nešto kompleksnije od “Sastavljajte ukrasne kutije – radite od kuće!” i “Traže se dve konobarice za kafić na Banovom Brdu”. Dobri poslovi ostaju skriveni od očiju javnosti i rezervisani za one koje krase određene lične sposobnosti, poznanstva i veze. “Poznanstva i veze” ne moraju uvek da budu negativna kategorija ali je činjenica da se do njih dolazi ili rođačko-prijateljskom linijom ili poslovnim kontaktima. Ako zanemarimo čisti nepotizam, do dobrih poslova se dolazi tek kad ste negde već zaposleni.
U vreme kada sam radila čini se da nije prošao dan da me neko nije pitao “Treba nam pravnik – znaš nekog koga bismo mogli da zaposlimo?” ili “Treba nam petoro ljudi da radi na ovom projektu – raspitaj se da li je neko zainteresovan.”. Poslovi su pljuštali na sve strane a nikome nije padalo na pamet da za to raspiše normalan konkurs. Isti ljudi su cirkulisali od firme do firme ili od organizacije do organizacije i sve je išlo kroz prizmu ličnih poznanstava ili reputacije koju neko uživa u profesiji.
U plemenitoj nameri da završim fakultet ja sam se pre nekoliko godina povukla i posvetila studijama. Imala sam sreću da ostanem u bliskom kontaktu sa nekim bivšim kolegama pa bi mi oni pomagali da nađem nešto privremeno dok ne zaradim dovoljno da se “provučem” kroz naredni period. Takvu vrstu solidarnosti možete posmatrati kao pozitivnu ili negativnu ali tako stvari stoje, uostalom, svoje preporuke ne dobijam isključivo na bazi poznanstava već i na osnovu toga što umem da radim svoj posao. Niko vas neće preporučiti ukoliko nije siguran da ga “tamo negde” nećete osramotiti pa tako ni moje bivše kolege. Za razliku od naših vrlih ministara, moji vas poznanici ne mogu poslati negde gde se velika para zarađuje sedenjem i treptanjem, tako da obično završavam negde gde me gomila posla neprestano kljucka u glavu.
Privremeni poslovi su dobri i loši. Loši, zato što prelećete iz sredine u sredinu, u svakoj značajnu količinu energije trošite na to da se uklopite i spoznate šta se od vas očekuje a rokovi su strogi i morate ih poštovati pa makar zbog toga radili 20 sati dnevno i vikendima. Dobre strane ne treba posebno naglašavati – donose novac i ne traju večno. Možda ne bih volela da živim na privremenim poslovima ali su bez sumnje puno dinamičniji i uzbudljiviji od svakodnevnog blejanja po kancelarijama.
Da se vratim na temu (insinuirajući da tema postoji), početkom decembra sam obnarodovala da mi je potreban posao i da prihvatam sve što je iole stimulativno. Kolege su se još jednom iskazale i dobila sam čak tri ponude od kojih sam sve prihvatila. Da ne pomislite da sam nezajažljiva, jedan posao je bio “za odmah”, jedan se laganica radi do marta a jedan je udaran u aprilu i maju. Jedini downside je što se novac svugde dobija “po realizaciji” ali se to ionako uklapa u moju maksimu “bolje novac na grani …” pa je okej.
I tako sam prošle nedelje počela da radim malo ovo – malo ono. Mic po mic, dođosmo do toga da opet radim po 16 sati dnevno. Volim da radim pa mi ovo ne pada teško iako zbog toga lagano gubim vezu sa svetom. Neverovatno kako moj “uredni” način života odlazi u kurac na sam prizvuk rada i privređivanja što se manifestuje kroz:
1. Kompletnu nesposobnost izlaska iz sfere poslovnog - tokom dana stalno radim i/ili razmišljam o tome, ako nisam sama onda vreme provodim ili sa ljudima sa kojima radim (sa kojima neometano trućam o poslu) ili sa nesretnim domaćinom koga ni odsecanje ušiju ne bi spasilo od prezentacije mojih poslovnih dogodovština. Ako se pak neki entuzijasta iz ostatka sveta kojim slučajem drzne da me nazove “dok sam u poslu” – hah, ništa lakše! I pre nego što je uspeo da mamu, seksualno opštenje i kučiće smesti u istu rečenicu ja sam već izdeklamovala svoj čuveni “busy and important” drill. Moj doprinos društvu će biti obnarodovan i svima onima koji me vide iako teško da će se za kog u tom periodu naći vremena. U vreme kada radim sam jednostavno neupotrebljiva za bilo šta drugo, što se očituje i kroz činjenicu da jedine slobodne sate trošim na pisanje posta o tome kako sam poslovno nenadjebiva.
2. Kompletnu neobaveštenost – za razliku od ljudi sa stalnim zaposlenjem, mnogi “temps” (tj. “privremeni”) nemaju luksuz čitanja novina ili blogova na poslu. Ja u tome idem korak dalje jer me rad zaokupi do te mere da na to zaboravim i kod kuće. Pre neki dan mi prijatelj reče “Nije fer, ja sam poslednji saznao da je Gotovina uhapšen!”. Moja reakcija na to je bila “Šta, Gotovina je uhapšen?”. To vam valjda dovoljno govori da moj izostanak nije produkt zločinačkog udruživanja već čiste i nepatvorene radničke ludosti. Valjda nećemo morati da čekamo na moj sledeći odlazak u Pariz da o njemu nešto napišem!
Ovde bi još i dodala da u vreme privremene zaposlenosti skoro da ne spavam, ne posećujem nikakva društvena događanja, ponekad zaboravim da se očešljam, pušim kao smuk i jedem sve sama govna. Taman sam bila na dijeti i smršala jedno 431589739 kilograma i sad, namesto da na posao nosim šerpice marke "Pozdrav iz Sokobanje" prepune zdrave hrane, sve o čemu mogu da razmišljam su pizze, hamburgeri, rol-viršle i smoki. Sva sreća te radim samo po 2-3 nedelje inače ko zna dokle bih dogurala? Ni do čega pametnog ali me to u svakom slučaju neće sprečiti da promptno utamanim ovaj Jaffa keks. Mljac!
Post je objavljen 15.12.2005. u 16:26 sati.