Od danas sam odlučio ne voljeti ljude.
Promatrajući svoj krivi kažiprst i ožiljak od sjekire, uspomenu na dane ponosa i slave goričkih pijanki, shvatio sam da ljubav prema čovjeku nije ono što me ispunjava.
Ustao sam naglo i razbio čašu slučajno je trknuvši istim krivim kažiprstom i potpuno ravnim srednjim prstom kojim ću od danas svima pokazivati kurac. Čaša je pala na pod, ali se nije razbila. Znak da moja mržnja (od sada) jest ispravan stav.
Onda sam dignuo tu istu čašu i ugledao skupinu koju mrzim – ljude. Šetali su nogostupom zajedno sa svojim šugavim i ružnim psetima i ćaskali kao da na svijetu ništa nije zlo.
Zamahnuo sam čašom i bacio je kroz prozor. Prozor je bio zatvoren što znači da je nisam bacio kroz njega, već se odbila i opet pala na pod i ovaj put se, zaslugom onih koje mrzim, razbila.
Od tog sam trenutka definitivno počeo mrziti ljude. Sada više nije bilo uzmaka pa makar nikada više ne vidio što je sreća. I tako je počelo.
Ugledao sam kroz prozor drugu skupinu ljudi i krenuo da ću im reći da ću im jebati mater ljudsku i stao na krhotinu oštrog stakla.
Krv je liptala iz rane i svaka kap koja je pala na pod sadržala je jedan mililitar mržnje.
Sada apsolutno, neodgodivo i neporecivo nema povratka, pa makar postao fitilj za veliki prasak.
Inicijalna kapisla mržnje prema ljudima pokrenula je veliku eksploziju i nastala je velika gljiva mizantropije.
Odšepesao sam do balkona pokušavajući barem divljom dernjavom doprijeti do omraženih, ali uz put sam se spotaknuo i pao na usisavač.
Slomio sam ruku na dva mjesta.
Jedva sam dopuzao do telefona da ću nazvati hitnu pomoć i reći im što mislim o pičci njihove mame, kadli onim krivim kažiprstom zapnem za hrđavi čavao koji tu stoji zabijen godinama, a nitko ne zna zašto, i ogrebem se do stadija tetanusa.
Poput rana na mom tijelu koje su se svakih deset sekundi neminovno pojavljivale, tako je raslo i moje ne voljenje ljudi.
S porezanom nogom, slomljenom rukom, zatrovanim prstom i kroničnom mizantropijom, naslonih se na zid i gledajući spremnik pištolja, okrenem cijev prema prozoru, misleći da ću u dalekoj daljini vidjeti ljude, povučem oroz, rikošet u glavu i eto...
...gle ovog s krilima. Sad ću mu ih podrezati... jebem ti škare!
Post je objavljen 14.12.2005. u 02:02 sati.