Eto prođe rođendan. Napuni se još jedna godina. Dvadeset i deveta u mom nizu. Ma nije me sramota reći koliko mi je godina, evo još jednom i brojem 29. Totalno mi je bez veze ta fora da nije ljubazno pitati koliko je kome godina, a još mi je gluplje kad ljudi slažu koliko su stari. Anyways, nisam uopšte o tome mislila pisati, ali moje misli kad se dohvate tastature rijetku slušaju.
Uglavnom, rođendan je prosao bez mnogo buke. Nisam čak imala ni tortu (ko bi još i to pravio, a zaboravili smo je kupiti), poklon sam dobila još prije 4 sedmice, a dragi je toliko zauzet oko škole da sam mu rekla da ogađamo moj rođendan do iduće sedmice.
A inače izađemo na večeru na neko posebno fino mjesto, dragi me iznenadi savršenim poklonima i onda nastavimo slavlje kod kuće. Ove godine bilo je malo drugačije. Naručili smo pizzu, rentali dvd (Mr. and Mrs. Smith – nije bio tako loš), napravili kokice, skupili se jedno kraj drugog i uživali.
Poklon mi je bio put u Oklahomu, tj. bili smo se dogovorili da mi to bude poklon. Ali onda prije jedno 4 sedmice my darling did it again. Bio je četvrtak - pravila sam nam grill cheese sandwiche za večeru, i spremala se da idem u školu. Pita mene dragi “jelde ti ćeš biti veoma umorna kad se vratiš iz škole?”.
-Ma, ne znam, možda ne i tako puno. Zašto, šta si imao u planu?
-Ma, ništa – kaže on – samo onako pitam.
U međuvremenu smo pojeli sendviče i krenuli da se zasladimo Jaffa keksom. Kako ih je bilo samo nekoliko u kutiji, a meni su se jeli veoma, dala sam njemu jedan, a ostale sam smazala na brzinu i pretvarala se da su i bila samo dva. E, tu se dragi “naljutio” i otrčao u podrum?! A ja sam bila previše izgubljena tim postupkom da reagujem na bilo koji način. Kad eto ti njega kroz nekoliko sekundi – nosi u ruci kutiju, zamotanu u plastičnu kesu. Ugledam ja kutiju i skočim na njega misleći da je čokolada i da mi je neće dati jer sam smazala sav Jaffa keks. Pobjegne on od mene, drži onu kutiju u ruci, smješka se i pita me “Jel’ me voliš?” Gledam ja u njega, kontam u sebi kakvo ti je sad to pitanje i kažem mu “pa naravno da te volim! Volim te najviše na svijetu. Hajde, daj mi sad tu čokoladu”. On se na taj moj odgvor veoma slatko nasmijao i pružio mi malu crnu kutiju.
Uzmem kutiju u ruke, gledam je, pa pogledam njega, ne mogu da vjerujem da je to stvarno ono što mislim da jeste. Kažem mu “Stvarno?” On klima glavom. Pitam ga “Za mene, ovo je za mene, stvarno za mene?”. On se smije, klima glavom na svako moje pitanje i kaže mi “Pa naravno da je za tebe. Došao je danas i ja nisam mogao da čekam do ređendana da ti ga dam”. “Ma, neka nisi”, kažem ja, još uvijek u nevjerici da u ruci stvarno držim iPod Nano.
Znao je koliko ga želim, i kupio ga iako sam mu rekla da nećemo trošiti pare na to jer ipak sam već imala iPod kojim me na još bolji način iznenadio prije dvije godine. Obradovala sam se k’o malo dijete – skakala sam, smijala se, grlila ga, ljubila. Tako je mali i tako je super – I love my Nano, and I love my husband. He is the best!
I da, skoro zaboravih – danas nam je 6 month anniversary :)))
Post je objavljen 13.12.2005. u 20:39 sati.