Pozvala sam te na kavu.
"E, ne mogu, otišle pare na pekaru.", odgovorio si. Budalo! Uopće nije važna kava, važno je samo da smo zajedno. Zagledao si mi se u oči, kao da želiš da u njima vidimo koliko ti je žao. Nikada se nisi usuđivao izraziti riječima; samo dugi pogledi i kratki pozdravi dok si se vraćao iz pekare.
Jučer mi se dogodilo nešto neočekivano i htjela sam da ti prvi to saznaš. Čekala sam te pred školom, ali ti nisi dolazio. Padala je kiša i bila sam mokra do kože. "Oprosti, u pekari je bila gužva.", rekao si kasnije. U ruci si nosio buhtlu od čokolade. "Hoćeš?", pitao si. Ne. Neću glupu buhtlu, hoću razgovarati s tobom, reći ti toliko toga... Predbaciti ti toliko toga. Zagledala sam ti se duboko u oči. Šutnja te probadala i činila nervoznim, tebe, a još više i mene. Situacija je postala neizdrživa.
"Zašto od svega radiš toliku nauku?"
Zašto? Da ti kažem da me tvoja blizina izluđuje, da nije važno tko će što reći, samo da smo daleko od svega i svih, daleko od svake pekare. Ali i da me ubija tvoja šutnja, jer osjećam da ti nešto ne paše. Tako sam nesigurna u sve to, u sebe. Nešto nije u redu. Nečega me strah.
Da sam ti to rekla, bi li shvatio?
Ne odgovaram. Ionako bi mi rekao da sam prekomplicirana. Pa, čemu onda sve ovo? Već danima konstantno čekam da pokreneš to svoje pasivno biće i učiniš nešto... Nešto. A ti samo odlaziš od pekare do pekare i jedeš te iritantne, kalorične buhtle s čokoladom koje se već i meni gade.
Prolaze dani. Nema te u školi.
Beživotno sjedim u dnu učionice i tupim pogledom zurim u vrata. Čekam. Čekam da se vrata otvore i de uđeš u učionicu. Da unatoč svemu vidim tvoje znatiželjne plave oči i čujem tvoj gromoglasni smijeh. Nadam se da ćeš bar jednom doći na vrijeme, pa makar i s buhtlom od čokolade u ruci, da neće biti tišine pune uzaludnog iščekivanja, da ću bar ovoga puta ostati smirena u tvojoj blizini i time ne zakomplicirati situaciju.
Ali tebe nema. Znam najgore. Znam gdje si.
Shakespeare
Post je objavljen 12.12.2005. u 20:48 sati.