Za početak, bilo je predivno. Iako je bilo hladnjikavo, sunce je pržilo tako da je bio gušt skijat, a i bojicu u faci sam uspjela dobit :) kao da sam bila na kvarcanju, a ne na skijanju, haha. Malo je bed jer je bilo puno ljudi, par nesreća koje nisu imale najbolje posljedice. Neka dva tipa su se gadno sudarila, nije ugodno čut zvuk helihoptera iznad skijališta, svi znamo šta to znači: da je neko jako loše prošao. Ja sam pazila što sam više mogla, baš sam ove godine bila oprezna. I ako skijam super, to ti ništa ne znači ako te netko pukne i polomi.
Brijali smo svaki dan poslije skijanja pa onda opet navečer po vani iako sam ja već pomalo stara za neka ozbiljna opijanja :) ali ekipa je bila mrak, rakija od jabuke je tekla u potocima, muzika trešti, masa ljudi i to naravno sve naša raja. Kako moja jedna frendica kaže: KAD JE BIZNIS, NEK JE ŠOUBIZNIS!!! Nitko se nije žalio da ima upalu mišića, da ih noge bole od pancerica, ma ekipa za pamćenje.
I kraj ne mogu napisat, previše je tuge u meni radi mog dolaska u stvarnost i realnost. Svi putevi ne vodi nikamo, a ponajmanje na skijanje... U skoroj budučnosti možda i napišem post o svemu lijepome što znam da moram zaboravit. Moram, ali je teško...
I isto tako moram uzet život u svoje ruke i odlučit o svemu. Jer neke stvari se ne zaboravljaju samo tako, ostaju sjećanja, uspomene ali i ožiljci od svega toga. Na mom srcu, nažalost. I u mom životu, mojoj glavi, sve ja zapisano u meni.
Vani opet pada kiša, opet plače nebo, opet plačem ja...
Post je objavljen 12.12.2005. u 15:28 sati.