Iako sam dotackala do petog mjeseca trudnoće (trebala sam i prije ovo počet pisat), nema veze...
Sad šta je, tu je. I da vas malo uvedem: Ovo mi je prva trudnoća u mojih 24 godine. Prije cca. dva tjedna saznadoh da moj mužić i ja očekujemo curicu. I kako smo se bili dogovorili da ako bude dečko moj Tomy mu daje ime, a ako bude curica- meni pada odabir, nisam se ni najmanje pitala koje ću joj ime nadjenut.
Znala sam to od uvijek. Zvati će se Manuella. Ma mislila sam ja prvo na ime Emanuella, međutim moj Tomy me brzo odgovorio tao što mi je samo odbrusio: "ma oće mi se djete zvati Emanuella, kao onaj pornić", i tako sam brzo se predomislila, skinula jedno slovo i- Wola!!!!
U mom životu u zadnjih par mjeseci se stvarno svašta izdogađalo... Od udaje, selidbe iz moga divnog primorja u slavoniju... Ma svašta. Stvarno se život preo noći može okrenuti za 360.
Mislila sam da će mi biti teže se naviknut na Sl. Brod, ali brzo sam ja to nekako prihvatila. Prva dva dana me prala nostalgija za domom, i onda sam bila ok. Mislim da je i moja malena (iao u trbuhu) osjetila promjenu klime. Narasla je za nekih 10 cm od kad smo ovdije, i podivljala :))) Da me nebiste krivo shvatili-Lupa me kao velika. Moj Tomy se smije, te kada stavi ruku na trbuh obavezno prokomentira da ćemo imati atletičarku.
Ellica je već sad prava mala mudrica (na tatu :)) ) Kada mi se smjesti na lijevu stranu trbuha, te kada se ja želim okrenuti na istu, počne me šutati kao mutava, kao da mi želi reći: "Mama, miči se, tu sam ja legla, uzimaš mi moj prostor!!!" I ne popušta dok se ne okrenem na desni bok...
Danas se djeca rađaju sa diplomom...
No... mislim da je dosta za danas, te do sljedećeg tipanja... PUSA!!!!
Post je objavljen 12.12.2005. u 08:06 sati.