Glasovi su se poput brzine svetlosti prelamali,
bili su to ujedno, i krici i dozivanja i lavez pasa
u tamnoj noci.
Cinilo mi se da se tu predamnom srucilo,
rasulo bas kao perle kada se tanana nit prekine,
sve ono sto sam zelela da cujem i ono sam morala da slusati.
Pozelela sam slobodu.
Hrlila sam ka njoj.
Molila svoje telo da se ne umori.
Trcala sam odbacujuci od sebe okove.
Okove kojima su me drugi ljudi vezali
svojom paznjom, brigom, svojom ljubavlju.
Trcala sam tako brzo, ali
Od jednom, kao kroz maglu,
Videla sam svoj odraz u ogledalu,
Bilo je usvise daleko,
Izmicalo je svakog trenutka,
izmicalo mi je pod prstima.
Vazduh je postajao sve redji i redji,
a moja pluca sve praznija i praznija.
Trgla sam se.
Sve sam usnila.
Post je objavljen 06.12.2005. u 18:03 sati.