Jedva čekam Božić. Da prestane gužva, mahnito kupovanje (mi još nismo počeli osim malo za Nikolu...) i ludnica na poslu. Umoran sam. Želim bit doma il na izletu – slobodan vikend mi fali, još meni i ne tolko kolko zakonitoj. U idučoj godini si želim (svima želim) zdravlje, sreću i love taman tolko da imamo ono kaj trebamo. Ne želim milju kuna, supersportski auto, vikendicu, plazmu il lcd televizor.. Želim da smanjim kredite, da nemam dugove, i da sretan idem na posel. I da sam i doma i dalje sretan..
Htel sam napisat da me muči grizodušje kad rijetko dajem lovu prosjacima. Al puno ih je kaj ne žele delat i sam žicaju, il tjeraju klince da to rade umjesto njih. Opet su se pojavili oni klinci u pothodniku, i muka mi je kad ih vidim onak gole. Da je pravde roditelji bi im bili u zatvoru a oni kod hranitelja ili skrbnika...
I još ovo: kak ih nije sram, izrodi nenarodski bogati, samodopadni i samodovoljni! Otkud im pravo povečavat sami sebi prihode za tisuće kuna a narod koji ih je izabral na funkcije i u Sabor ko jebe! Ma idući put bum opet ko konj išel glasat al bum glasal za nekog nezavisnog pa nek i on malo zaradi... Da ne pričam o njihovim plaćama, penzijama i članstvima u raznim nadzornim odborima...
Da kraj nebi bil turbo depra, malo arhive:
Kako bi pokazao koliko je volim, preplivao sam najdublje rijeke, propješačio najveće pustinje, ispeo se na najviše planine. Ona se razvela od mene. Rekla je da nikad nisam doma...
Poznata elektroničarska teorija glasi ovako:
Svaki elektronski uređaj radi na bijeli dim.
Kada on izađe, uređaj više ne radi!
Vraća se Mujo kući...
- Fato, đe su djeca?
- Na engleskom.
- Ok, where are the children?
Što je sreća u nesreći?
Kad ti žena kaže da imaš najveći u susjedstvu!
Post je objavljen 06.12.2005. u 17:39 sati.