Nekim ljudima su dvi-tri riči dosta da budu, valjda i umru, sritni.
Nekidan idem na posao, uletila sva pokisla i s raščupanim kišobranom i tražim portira ključ od svog "ureda", da se ne cidim baš posvuda. On ne reagira. Vidim, gužva neka, natiskalo se ljudi u odijelima. Stigla gradonačelnica u posjetu. Zovem ja opet portira, ne trza. Nabacio neki blaženi smajlić i samo trepće okicama u njenom pravcu.
"Ivo!... Ivoooo!!"
A-a.
Uđem sama uzeti ključ, odem po svoje metle, taman gradonačelnica odlazi.
Ivo: "Dobar dan!"
Gradonačelnica: "Dobar dan."
Ivo: "Kako je?"
Gradonačelnica: "Dobro, hvala!"
E, jesu se napričali... Ali nadogradit će to Ivo ko uvik do sada, smislit će on materijala da danima tupi o tom kako su oni pričali i o čemu. Znam ga ja. A da je Markove konake s njom pričao, ne'š ti face od nje da se ima čime hvaliti. Moja metla bi mogla suvisliju rečenicu složiti od nje i čitave joj svite. Ali nema veze, neka je naš Ivo sritan. E.
Post je objavljen 05.12.2005. u 22:10 sati.