Danas cu ti dati, kada vece padne,
u svijetlosti skromnoj kandila i sveca,
u cistoti duse moje, nekad jadne,
citavu buicu proletnjega cveca.
U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvog saznanja...
Sve ce biti lepse, sve draze i vise,
noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome mirise
krzljava i retka u busenju trava.
I tako kraj cveca ostacemo sami
-Prolice se tada, kao bujne kise,
stidljivi sapat u blazenoj tami,
i reci iz kojih prolece mirise...
Milan Rakic
Post je objavljen 10.12.2005. u 23:35 sati.