Jednom otišao ja na Kolarac željan dobre klasične muzike. Na programu sve sami biseri, miljenčad publike. U publici dostojanstveni sedi muži beogradski i plemenite gospe beogradske odenute u lisice i druga skupocena krzna. I tek što je orkestar počeo sa milozvukovima Bahove Kantate o kafi, krenu da se kuva u jednom delu auditorijuma, kao neko nepripadajuće za tu priliku komešanje, i onda je jedan glas počeo da skandira Prvi branderburški, prvi branderburški. Ništa zato, mislim, prestaće napasnik, i stvarno se uskoro smirila situacija. Ali, ne lezi vraže, kad je krenula Patetična sonata velikoga Ludviga Vana opet isti bezobrazni glas poče da skandira Für Elise. Osmotrim ja bolje ko je taj remetilac, kad ono niko drugi do glavom i bradom doajen beoradskog glumišta Sergej Trifunović, gleda u beleške i razmeće se svojim znanjem ozbiljne muzike. A ja što sam pošteno kupio kartu piljim u pod i crvenim.
I povede mene rođak Deda na koncert Lačnog Franca, kupio mi kartu. Pevač Zoran Predin lepo je komunicirao s publikom i veštom pričom uvodio u svaku sledeću pesmu na repertoaru. Nešto kao slovenački Balašević (ima Predin i tu pesmu Prasloven, eto još jedne paralele koja mi pade na pamet). Međutim, uvek se dešavalo sledeće: taman da naš domaćin poentira ispričano i najavi sledeću pesmu, jedan glas iz publike je na besprekornom slovenačkom to vrlo nametljivo radio namesto njega, pa je Predin počeo da sleže ramenima, a publika da nevoljko uzdiše zbog svakog upropašćenog i srozanog klimaksa. Bio je to niko drugi do bezobraznik ST koji je opet hteo da pokaže svoje nadprosečno znanje, ali valjda i mističnu povezanost koja struji između dva umetnika. I da li je neko rekao: "Sergeju, izađite napolje!"? Ne, ne, svi pilje u pod i Predin pilji u pod i sleže ramenima. I još da dodam kako je rođak Deda koji je pravi poznavalac opusa Lačnog Franca sve tekstove naizust znao, dok je ST, samo se lažno gradeći kao pravi poznavalac, a u biti neznalica, otvarao usta kao riba i nešto mumlao čekajući spasonosni refren da se razdere i deklariše.
Od danas sam rešen da radnice bilet servisa pre kupovine karte za neki koncert suočim sa Sergejevom slikom i upitam ih da li su možda videle ovog čoveka kako se muva okolo, i da li je ne dao bog, možda kupio i kartu? Pa ako jeste, da ja lepo presedim veče kod kuće uz CD.
Post je objavljen 03.12.2005. u 14:05 sati.