Eh pokušavan ja iskoristit dan,i iskorištavan ga,jer san jako vesela i volin se smijat i zabavljat,ali nekad ni ja ne mogu..Onda me svi pitaju šta mi je,jesan li bolesna...A ponekad me uvati takva neka tuga i samoća da mi se samo plače i plače...Evo npr danas,sjedin ja u blue eyesa,promatran ljude oko sebe,kao neki robot,gledan svoje prijatelje kako se smiju,a meni se tako ništa ne da,koda sam hipnotizirana...I onda mi je najgore kad me pitaju šta mi je,zašto san takva,a ja in ne znan reć jer ni sama ne znan zašto se tako osjećan..Ali jednostavno se tako osjećan..Jebeno usamljeno,tužno i deprimirano...Sve moje prije sretne sa svojim momcima,i ja san tako sretna zbog njih da ne mogu bit sretnija,ali opet bi tila nekog i za sebe..Kako mi triba nečiji zagrljaj,poljubac...Kad ću i ja dobit malo ljubavi?Ma neću se sad tu samo žalit,jer iman bit zahvalna za toliko stvari..A valjda će doć i moje vrime,valjda ću i ja nać svog "princa na bijelom konju"i bit bar malo happy....Fala van šta me slušate i na svim komentarima...Čujemo se ubrzo,kissss
Post je objavljen 02.12.2005. u 22:54 sati.