Gledao sam noćas film Hari Poter i vatreni pehar.
Siroma' Hari, opterećuju ga prevelika očekivanja okoline i ne daju mu da bude normalno dete, da se sigra s’ piljci i da s’ drugu normalnu decu razbija prozore i zakopava žive životinje u improvizovane grobiće. Svi mu govore: „Ti si čarobnjak, te čarobnjak“, gnjave ga, teraju ga da bude dobar u onoj školi. Nema ga dvaes’ kila mesa, duša mu stalno u nosu, natukli mu one strašne pastične đozluke iz socijalnog programa. Tako i mene poslali u muzičku školu Mokranjac kad sam bio u nežnom Harijevom dobu i spremali me da budem virtuoz. Držali mi nos u notama, i papučice sam revnosno pritiskao, ali džabe kad imam debele prste pa ne umem da pogodim dirku, nego sve po dve i po tri. I ništa zato što su mojim roditeljima rekli da nisam darovit, za njih je moje klepanje uvek bilo najlepše muziciranje.
A mog druga Duleta terali da svira violinu, i išao celo detinjstvo sa onim koferčetom, godinama posle je svima morao da dokazuje kako nije peder.
A Srđina majka doživela brodolom svih svojih velikih očekivanja kad je sina princa koga su već sve babe i tetke videle u diplomatiji ispustila iz oka na minut, a ovaj poždrao kilo kajmaka, kilo ’leba i tri veze mladog lukca za doručak, što je majka donela sa pijace, mogao je ceo kolhoz da se nahrani. Pa ga vijala oko stola, ali on zaždio u podrum i nije hteo da izađe dok ga nisu na lepe reči i slaninu izmamili.
E Hari, Hari, tvoja je kleta sudba usud mnogog deteta. A kad sam video onog gadnog Valdemora, isti moj profesor fizike iz srednje, po zlu poznati i svirepi Loknica. Suviše je tu bolnih paralela. Film preporučujem samo stabilnim osobama, zrelim i jakih živaca, ili onima što su svoje traume iz detinjstva zakopali duboko da ih više niko ne pronađe.
Post je objavljen 02.12.2005. u 02:39 sati.