"Danas je dan koji čekamo svi,
danas će kiša sve oprati.
I lice moje i tvoje..." Ojužilo
Bili smo jugo, bili smo bura
Bili smo jutro, bili smo noć.
Hiberniramo stvarnost i uzimamo je na kapaljku.
Jer danas je dan.
Osjećam se kozmično-jebeno!
Raspršena u kutku svačijeg nemira, opipavam svemir unutar sebe
Izobličen, nagrižen, ubacujem ga u photoshop i crtam
Sunce, u danima kiše.
Mirišem na iščekivanje.
Usta su mi rastvorena.
Dišem na škrge-oprezno,
Kako bih čula priliku za uobličavanje.
I strepim.
Koliko milicentimetara će promašiti cilj ili dva.
I tako, često se probudim s nakanom da skočim iz sebe i prepadnem se iza kantuna, da se zaskočim na putu za potraćeno vrijeme, i znam i da naizgledno kad se ništa ne događa-sve se događa, i uvjeravam se da limun čisti naše zahrđale trepavice.
Ponekad samo zujim.
Očekujem da se zaskočim, pa se razočaram.
Onda se opet začaram, skuham ručak,večeru, ispečem doručak, poslužim ga uz kavu,
Obojam zjenice, namjestim fokus i promislim: tatatira...