Zagušljiva tamna soba. Na podu mrlje za koje ne znam odakle su. Vino ili krv? Fikcija ili... ?? Zaglušujem emocije, zatomljujem suze. Svijet se mijenja. Neka lagana glazba vuče na crveno, na komunizam kakav se nikad nije ostvario. Onaj Lennonov. Zaboravljam odakle sam. Cvilim poput psa željnog malo pažnje. Sebično. Prikaze plešu kao dijete što uči prve korake. Zaboravio sam da su nekada ti koraci najteži. Kao i prijateljstvo naglo prekinuto zato što nekom moje filozofiranje i pametovanje ide na živce. Pogrešni su dani u takvom raspoloženju, rekao je još Čorba dodavši kako ipak treba ostati đubre do kraja. Iznevjerih sam sebe i sad pišem kao ispušni ventil bez auspuha. Zašto se osjećam kao da vozim kajak na divljim vodama, a nekako te divlje vode idu nekamo kamo ja ne smijem? Kajak se svako toliko napuni vodom i prevrne. Uvijek iznova uskrsnem nakon utapljanja i zapamtim količinu nagutane vode. Za drugi put. Zagušljiva tamna soba vapi za čišćenjem, no ja nemam ni živaca ni snage. Da završim parafrazirajući Bajagu:
Teoretski sve to lijepo zvuči
malčice je drukčije u praksi...
Post je objavljen 01.12.2005. u 10:01 sati.