Htio sam pisati otprilike o savršenstvu privida, sad vidim, Papalagi mi uzela temu. Imao sam rezervnu, radi se o 29. novembru, al ona traži priču. Ravnodušan sam od početka prema bivšoj državi i njenim leaderima, a nisam podnosio ni tudžmana ni miloševića. Mnogo bliži su mi uvijek bili boemi od predsjednika država.
U Rijeci je postojao jedan teško bolesni heroj ulice imenom Boris. S njim bih se često zadržao u razgovoru i platio mu piće. Vidjelo se da je prolupao, al u tom ludilu je bilo sistema.
Jednom sam umoran u kasnim satima odlazio s posla, jedva sam čekao doći doma, kad tamo naletim na njega, potpuno pijan, u odijelu. Slavio je dan bivše republike. Popili smo piće, pitao sam ga, može li se popeti tih par metara do svog prebivališta, on je rekao, nemaj brige.
Poslije sam saznao da to baš nije bilo tako, par koraka dalje stala policijska marica i pokupila ga, unutra prijateljice noći i drugi beskućnici. Kad je šef shvatio koga su mladi policajci pokupili, naredio je uz psovke da se svi puste. Svi su se odmah rastrčali i pobjegli osim Borisa. On je rekao, ja sam bio na putu kojeg poznajem tik uz svoj dom, sad nemam pojma gdje sam i ne pada mi na pamet lutati u ovom stanju. Šef je naredio da ga odvezu tamo gdje su ga pokupili.
Već tri godine ga ne viđam, zabrinut sam, rado bih mu ponovo platio piće.
Post je objavljen 28.11.2005. u 22:35 sati.