Moja frizerka je san svakog prosječnog muškarca.
Poznajem ju već nekoliko godina, neki frendovi su me upoznali s njom. Lijepa kao slika. Slatka, strukirana. Dude najbolje, nešto između onih za gledanje i onih što mame da ih gnječiš. Guza kao da ju je dragi Bog za sebe projektirao. Al' džaba. Čim zine, meni dosta svega. Jer u tom tonu nema previše sadržaja. A kad zine, ne zatvara usta. Drobi li ga, drobi, a sve u prazno.
Nije meni od nje puno toga trebalo već samo da me ošiša kako spada što i nije lak zadatak s obzirom na ovo runo koje nosim na glavi. I tu se pokazala velemajstorom. Čak sam ju počeo i cijeniti. Nemere bit totalna kokoš ako nešto BAŠ zna raditi dobro.
Jednom se zapričala o politici i malo mi previše zašla prema glavi s jedne strane… Pa me pita što ćemo sad s drugom stranom. A što ćemo? Jebi je, zna se. Nisam Fantu dobio na odlasku.
Osim tog jednog malog kiksa bio sam prezadovoljan uslugom. I nikad ni pomislio na bilo što više.
Kako su godine prolazile, moja frizerka se stigla udati, roditi sina i razvesti se. Ostavio ju muž bez objašnjenja. Tu je odjednom zašutjela. Nisam ju mogao prepoznati. I omršavila je, postala kost i koža. Vidio sam da je zdrmana, znao sam poslije šišanja sjesti i popričati s njom, tješiti ju. Vremenom je tu došlo do nekog prijateljstva. Polako se oporavljala od šoka, ponovo se slatko zaoblila. Ma, za prste polizat. I opet je počela drobiti kao parni mlin.
Sa salonom joj nije išlo. Zatvorila ga je i počela raditi kod kuće na crnjaka. Kad god sam došao znali smo sjesti, popit kavu, zezat se… I svaki put bi me ispratila na ulicu. I svaki put pri tome malo utišala glas do razine drhtavog… U početku nisam kužio, onda mi se lampica upalila… U kući je sa starcima i djetetom, doma i radi, ne ide nigdje… Umire od samoće.
I što sad?! Za vezu mi nije, ubrzo bi mi njeno blebetanje pokidalo živce. Jednostavno – nije mi zanimljiva. Za maznut… Uffff… To bih rado. Propustio kroz ruke svu tu njenu ljepotu. Mazio, gnječio, grickao… Maz'o.
Jes' bolan. Mazn'o bih ju sve u šesnaest. I onda ostao bez dobre šišaljke ako bi ona možda više od toga.
Odabrao sam treću soluciju… Dobru šišaljku. Pa nek mažu drugi pohotnici. Jebiga.
Nedavno sam joj pomogao da nađe posao. Nas trojica poznanika smo joj bili "modeli" iliti pokusni kunići na demonstraciji vještine u jednom renomiranom salonu za muške glave u mom gradiću Paytonu. Naravno da je dobila posao. Nisam ni sumnjao. Jer osim što dobro šiša može guzom navući mnoštvo pohotnih dedeka i time povećat promet.
I poslije tog smo proslavili u jednom bircu uz Stellicu. I malo smo previše sisnuli. Nas dvojica pokusnih kunića i naša slatka šišaljka. I skužio sam da je onaj drugi tehnološki višak.
Vozio sam ju kući. I što smo bliže bili cilju, sve je manje pričala.
Čekala je.
A ja vagao.
Ajme, al bi ja to mazo! Već mi se u glavi vrtio film tog tijela kako se privija uz moje. I kako tim svojim njonji-glasićem nešto lijepo tepa mome Miši. I kako ju tefterim zgu…
Ne. Nećemo dalje. Nije ovo pornić.
Ovo je psihološka drama.
'Bem ti kosu, prijateljstvo i horoskop!
Post je objavljen 28.11.2005. u 17:57 sati.