Dugo sam bila kupac Bille, nekako mi je bila usput, a kad se sve zbroji i oduzme, cijene se uvijek izniveliraju i dođem svugdje na isto. U jednom sam trenutku shvatila da mi se voće i povrće više sviđa u Konzumu, a pošto Konzum ima jedan dućan blizu utrinskog bazena gdje redovito svraćam, lijenost i fine jabuke su prevagnule. Još sam se super osjećala - kupujem u hrvatskom dućanu! Patriotic, aren't I?
Nekidan sam se popodne zaletila tamo i shvatila da nemam niti jednu jedinu kovanicu, i da mi je najstinija novčanica ona od dvadeset kuna. Radilo je pet blagajni. Na prve četiri blagajne svaka me zaposlenica izrazito bezobrazno odjebala - nema sitnog. Hej, čekaj malo - konzumova kolica su ta koja operiraju na kovanice: bez kolica ne mogu obaviti kupovinu jer želim kupiti veću količinu stvari. I to nije moj problem, već konzumov, jer na kraju krajeva, njima bi trebalo biti u interesu da ja zbog toga što ne mogu do kolica jer oni nisu osigurali dovoljno kovanica ne odem bijesno iz dućana ne potrošivši svojih 200, 500 ili 1000 kuna, zar ne? Očito ne. Kad sam glasnim, ljutim glasom izgovorila da je to neviđen bezobrazluk i da idem tražit managera, jedna, peta, blagajnica se okrenula i dala mi 2 kune, dodavši da ću joj vratiti kad izlazim. Ne znam da li me je čula ili je samo normalna: ni ona mi, očito, nije imala za razmijeniti, a ipak mi je izašla u susret. Znam da sam joj na izlazu ostavila 5 kuna, iz zahvalnosti što mi je omogućila da kupovinu obavim. Da mi je ostalo više novaca, ostavila bih joj i 10. A Konzumu sam napisala otrovno pismo. Da se vraćam u Billu. Jer mi se to tamo ama baš nikad nije dogodilo.
Post je objavljen 27.11.2005. u 10:56 sati.