Navalio moj vrč te hoće li na vodu te na vodu, i krenem ja na Savu i čvrsto ga držim objema rukama, a on se dere Pusti me na vodu, pusti me na vodu, Ne može, kažem mu ja, razbit ćeš se, a on meni Ma pusti me, ma pusti me i otima se kao lud, i što ću ja s njim nego ga pustim kad je navalio, a on ti samo krc!, I kako ti je sada?, pitam ja njega, a on šuti, mutavac jedan razbijeni, i šutnem ja njega i kažem Zar ti nije bilo bolje tamo u kuhinji, što si zapeo Idemo na vodu, idemo na vodu?, eto ti sada tvoja voda pa si je pojedi!!
- Voda se pije, a ne jede - zaklokoče Sava i polije me po nogama. - To ti je zato što šutaš smeće u mene, zagađivaču okoliša!
- Ah, sad se javila prava po kojoj ribe plivaju jedino poleđuške - odbrusim ja njoj, zavrnem nogavice i odem u dućan po novi vrč. E, neće me taj nagovoriti da idem s njim na vodu ni da opet pukne cijev na Gregorijančevoj.