Stanje je konačno postalo nepodnošljivo, na televiziji je padao snijeg. Godišnje doba se očito opet promijenilo.
Lagano se protegao, opet je predugo spavao. A rekao si je da mu se to neće događati. Ali realno, malo je toga mogao stvarno učiniti dok je spavao, tada ne bi imao moć nad sobom. Tako da je bilo posve opravdano, jer nije bilo stvarno. Moglo ga je prekinuti bilo što. Telefon, televizor, telepatija. Prhko, nepouzdano, slatko kao san. Bilo je potrebno da sve bude kao san.
Kada je bio mali, uvijek se pitao da li je dio nečijeg sna. Da li sanja ili je sanjan? Iako u stvarnosti nema bitne razlike. Sanjati ili biti sanjan? Svejedno ništa nije bilo stvarno. A nije ni bilo razloga stvarno uviđati zašto bi išta stvarno bilo stvarno.
Ovako, mogao si pucati i bez metaka. Puf-puf. Oblačić prašine, puhneš, nestane. Čisto, prozirno, sam-svoj-majstor. Jer ovi ostali majstori su uglavnom i onako cugeri pa se nikad ne možeš pouzdati. Nezgodno je to. Bolje je biti malo ravan nego se spoticati.
Jer 'život je san', mislili su i mnogi prije njega.
Oh, da. I vi ćete skončati, ne bludite. Svaki san ima buđenje. I samo sad se to čini bitno, ni ne pomišljajte si drugačije. Na kraju je baš svima isto. Gotovo je.
A neki misle da su junaci, a neki samo sudjeluju.
Post je objavljen 24.11.2005. u 21:05 sati.