Jezivo oštri hladni vjetar brijao je preko drveća bacajuć suhi snijeg na auto kojim sam sklizavo upravljao. Već dulje vrijeme neprestano sam vozio laganom uzbrdicom, sve gušće i zimzelenije drveće stvaralo je oko mene sve tamniji okoliš i ja sam bio sve nesigurniji u svoj put. Kad je naposljetku crnogorica posve zavladala, ispred mene se odnikud stvorila drvena tabla:
Park prirode. Lov i ribolov.
"Definitivno sam promašio put" rekoh samom sebi te naglo zakočio na ledenoj, sad posve napuštenoj cesti. Umjesto da stane auto je samo mrvicu usporio i nastavio kliziti dalje. Pustio sam kočnicu pa stisnuo opet...pa pustio pa stisnuo...rub ceste mi se počeo opasno primicati a moja noga na kočnici počela je sve žešće a ipak nježnije pumpati, glumeći ABS. "Zabušit ću se!" pomislio sam iznenađujuće hladan, kad li je auto ipak osjetio podlogu - na rubu ceste bilo je šljunka i zahvaljujući tom šljunku ipak sam se zaustavio nadomak jarka!
Uzdah...a ovo je trebalo biti lagano putovanje poznatim i suhim cestama!
Vrlo oprezno okrenuo sam auto za 180 supnjeva i krenuo natrag. Stigao sam na glavnu cestu i shvatio da sam zbilja full promašio skretanje, koji mi je samo klinac bio? Krenuo sam dalje glavnom cestom, sad sam bio posve bezbrižan, nadalje će ceste biti suhe, posoljene i čiste...
Nisam vozio ni kilometar kad li sam na autobusnoj stanici ugledao nekog malca kako autostopira.
Pogledam da li mi je sumnjiv i vidim da je krajnje bezazlen, mlad, kakvih 16, 17 godina, ruksak mu na leđima, sigurno se vraća iz škole. Oduševio sam se njegovom pojavom...bit će moja idealna žrtva!
Zlobno se nasmiješim samom sebi te stanem i viknem mu da upadne. Malac sav sretan uđe, vani je bilo jako hladno...ali ne bi bio ni upola tako sretan da je samo znao što ga čeka...
"Kuda idete" upita me malac.
"Idem cca dvadeset kilometara odavde na auto otpad po neke djelove. A ti?"
"Ja iz škole. Možete me ostaviti za kojih desetak kilometara."
"Super" rekao sam mu gledajući ga zlim, pohlepnim pogledom. Nisam izdržao a da lagano ne obliznem nacerene usne. Naša vožnja vrlo vjerojatno neće trajati deset kilometara...ushit u meni budio se, a strast za akcijom već se otimala kontroli...
"Idem do auto otpada po djelove za svoj drugi auto. Imao sam strašan sudar. Spič*ao sam se totalno!"
Gledam klinca...jel mi se to samo učinilo da mu se knedla u grlu lagano pomiče prema gore. Lagano sam stisnuo gas i mrdnuo volanom...auto se mrvicu zanio i ispravio...je, knedla je! Poskočila je!
"Da si vidio kako je to bilo...lančani sudar, svi smo vozili preko stotke, ja nisam ni najmanje kriv za sudar...majke mi, nisam! Zatjerali su mi gepek skroz do prednjih siceva ali frend mi je limar i sredili smo to..."
Na mladićevom licu primjetio sam neko žutilo...stisnuo sam još malo gas...
"A i ovaj auto...nije moj, od staraca je. Teško je upravljati njime! Malo prije sam zalutao, htio sam zakočiti a klizio sam pedeset metara! Vidi, pada jebeni snijeg, sve smrznuto a mi se vozimo skroz ćelavih guma!"
Usne moje mlade žrtve zgrčile su se, izgledalo je kao da dečka nešto opako boli. Bit će da ga je zbilja boljelo...u psihi!
Mrvicu sam preoštro ušao zavoj, dodajući još gasa pri izlazu iz zavoja...shvatio sam - boli ga želudac! Neće valjda....uh, mrvicu su mu se rastvorile usne!
"Dokle si ono rekao da ideš?" upitam.
"Možete te me ostaviti točno tu, na ovoj stanici." reče mali.
Škriiiiiiip...stali smo! Autobusna stanica usred apsolutno ničega...mali je izdržao skoro tri kilometra. Wow!
"Doviđenja dečko, drago mi je da smo se upoznali" rekoh ja sa smješkom od uha do uha. Žuta spodoba je na to samo kimnula glavom gledajuć negdje nedefinirano...
Nisam mogao da ne primjetim da je izgledao bitno odraslije no kad sam ga prvi put ugledao...životna škola, hehehehe :)
Veselo žviždeći pohitao sam dalje, prema odredištu svom...
Vaš Ddadd :D
Post je objavljen 23.11.2005. u 12:03 sati.