Pregled posta

Rush and push and the land is ours

Nakon nešto više od 3 nedelje moja se zadnjica konačno stacionirala u milom mi krevetiću i, kao što obećah, dok razmišljam o tome da li da svoj veš nakon toliko vremena operem ili spalim, započinjem avanturu nadugačkog i naširokog opisivanja svojih upitno-interesantnih putešestvija po Evropi.

Da započnem uz fanfare, prva stanica moje kvazi-evropske turneje beše Bratislava, taj predivni gradić na obali reke ... ma, dosta sranja.

Čini mi se da sam negde pre par meseci na blogu kod kulerice napisala kako Bratislavu smatram jednim od najružnijih i najdosadnijih glavnih gradova u Evropi. Sada sigurno izgarate od želje da saznate da li sam ovom posetom promenila mišljenje, da li je Bratislava danas u odnosu na Bratislavu 2001. konačno postala meka ludog provoda i uzbudljivog turističkog razgledavanja?

Ipak, ono što moram da priznam jeste da mi ovog puta nije bila ni izbliza toliko ružnjikava kao ranije. Štaviše - centar ima svojih simpatičnih momenata zbog čega ovaj grad definitivno treba posetiti i obići a onda i iz njega otići, u razumnom trodnevnom roku :)

Ja sam tamo ostala skoro pa čitavu sedmicu i to zarad učešća na seminaru. Već je na samom početku postalo jasno da stvari neće ići glatko kao kada se, što reče Marisi, «spotaknemo o govno». Vozeći se do hotela, usudih se da priupitam Boleka aka organizatora seminara aka ružniju polovinu Loleka aka glavnog organizatora:

«Nego, jel to mesto gde smo smešteni neki hotel ili youth hostel?»
«Pa ... da budem iskren, ne znam»
«Kako ne znaš?! Pa ti si bookirao mesto valjda znaš šta si bookirao?!»
«Pa znam šta sam bookirao ... ali ne znam da li je hotel ili youth hostel ... znaš, it's not the kind of place where people usually stay.»

Odmah me je obasupnuo šok Xiolastih razmera. Mesto gde smo smešteni naime nije neko pristojno mesto u radijusu 10ak kilometara od centra (dakle, u bratislavskim razmerama – u gradu) već mesto sagrađeno pored stanovite rafinerije nafte za potrebe smeštanja radnika te iste rafinerije malčice van grada. WTF?



hotel; hotelska recepcija sa fancy sedećim separeom prekrivenim ćebetom luksuzne proizvodnje; kreveti sa baršunasto-krpastim peškirićima sa strane



ormari i sto sa sexy zavesastom mušemom; eklatantni primerci tehnološkog napretka u slovaka: ringla i radio-alarm;

Mesto u potpunosti odgovara zgađenom izrazu lica koji trenutno krasi većinu vas. Da ne tupim previše, slikice govore milion reči. Ovaj hotel, pod simboličnim nazivom «STOP», je inače sagrađen negde 60ih u najdubljoj soc-realističkoj tradiciji i, od tada nije bio renoviran niti počišćen ni jednom, što dokazuje i primer lustera u kojima možete pronaći raznolike primerke mušica koje su izvolele ispustiti svoju dušu baš tamo. Da budem iskrena, meni se na prvi mah učinilo da ni posteljina nije promenjena od tad al ajd da ne sitničarimo, mogućno je da su je jednom iskuvali negde 1986 čisto zabave radi. Od tada u ovom hotelu nije promenjeno ništa osim smoking regulations. Naime, u ovoj rupčagi možeš da sereš na tepih i rigaš po recepciji ali, zaboga, ne smeš da pušiš. Pored toga, ovaj hotel krase najrazličitiji miomirisi koje bih najkompletnije opisala kao mish-mash mirisa kuhinja u kojima se spravljaju bućkuriši za decu predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta i naftnih isparavanja. Jedini način da pobegnete od ove «arome» na čijoj flašici definitivno ne piše London-Paris-New York jeste da se udavite u cigaretnom dimu tako da je za pretpostaviti da sam većinu svog vremena provodila ispred hotela sa jedno 20ak otrovnih nikotinskih strelica među zubima. Čovek nekako mora da očuva svoje zdravlje – šta, pa zar nije tako?

Odabir hotela je bio tek prvi u nizu razloga zbog kojih je moja pesnica često bila na pola puta da se otkači i završi u Bolekovoj faci kreirajući značajno udubljenje u predelu nosa. Da pojasnim, Lolek i muž joj Bolek su by far dva najbizarnija organizatora seminara ever. Nema toga što oni nisu uspeli da sjebucnu i iskomplikuju! I sad, imala sam ja i ranije organizatore koji su bili izrazito dezorganizovani ali su oni to barem pokušavali da prikriju popravljanjem stvari u hodu te osmesima, lepim rečima i predusretljivošću. Lolekov i Bolekov pristup je uvek i za sve bio krajnje odjebavajući i naporan. Sve vreme su se ponašali kao da smo mi neka nekontrolisana skupina zatvorenih serijskih ubica koje oni moraju da drže pod kontrolom. To je čak išlo i do te mere da su dolazili u naše sobe ukoliko se kojim slučajem ne bi pojavili na nekom od obroka na vreme :) Da dočaram ekstenziju njihove ludosti evo jedne od najbizarnijih konverzacija kojima sam ikad prisustvovala:

(učesnik seminara) Hej Bolek, treba da napišemo zaključke radionice na flip-chartu i trebaju nam tri markera. Ti si nam dao plavi i crveni, da li možemo da dobijemo i zeleni?
(Bolek) ne možete.
(učesnik seminara) a zašto?
(Bolek) pa zato što su plavi i crveni marker polu-potrošeni a zeleni je nov. Zeleni vam mogu dati tek kad potrošite plavi i crveni.

I tako 6 dana over and over again.

Zanemarujući ta dva primerka ljudske vrste, seminar je inače okupljao nevladine organizacije od Urala do Apenina sa zadatkom da od njih napravi još jednu u beskrajnom nizu mreža. Zajedničko svim ovim organizacijama jeste to da su po orijentaciji levičarske. Da opišem kako se koncept levice razlikuje na krajnjem istoku i zapadu evo izvoda iz nekolicine diskusija koje sam vodila sa učesnicima ovog epohalnog dešavanja.

Multiculturality in a nutshell (c) Russians:

20:38 Rus: «Yes, yes, multiculturality is a very important topic for this network»
21:19 isti Rus (nakon 2 flaše votke): «I hate Turks. I like to go to Germany and then (rukama pokazuje pesničenje) beat up Turks because they look at our women and want to fuck them»

Sa druge strane, Italijani priču teraju u drugi ekstrem:

(oni) We support fair trade. We never buy goods made by multinational companies. We only buy italian products, organic food, hand-made clothes ... We also support the local farmers. For example, we travel every week to a farm that is 70 kilometers away from our town to buy bread. Do you do the same?

(ja) No ....Instead of travelling for 4 hours there and back, spending money on gas, endangering the environment and people's lives with my driving, I just go to the local supermarket and get whatever I need.

(oni) (posle 2 minuta razmišljanja) Yes, I suppose that's more practical then, isn't it?

U to možeš da se kladiš.

Da ne dužim, bilo je interesantno voditi raznolike zbrda-zdola diskusije sa ljudima iz toliko različitih zemalja. Outcome ovih diskusija je upitnog kvaliteta ali je zabavnost ne dolaska ni do kakvih outcoma ostala bez premca. Ja naprosto imam mali problem sa umrežavanjem organizacija koje imaju tako malo zajedničkog no, zanemarimo sad mene. Dok su ostali entuzijastički prilazili problemu gender balansa u Belorusiji i sličnim prioritetnim pitanjima ja sam se zabavljala posmatranjem civilizacijskih razlika između ljudi iz ex-yu i ostatka istočne/jugoistočne Evrope.



Primerci muškog roda najbolje vole sledeće kombinacije: svečane pantalone, sportske čarape (sa sve ukrštenim reketima), svečane cipele i gore duks ili (even worse!) duks napravljen od ćebastog materijala koji mi neslućeno ide na živce. Žene se neobuzdano dobro osećaju u špicastim čizmicama sa nekim staklićima i lancima, uskim pantalonicama ili mikro-mini suknjicama začinjenim (nadam se uskoro zakonom zabranjenim) najlonkama boje kože sa likrom, rozikastim outfitićima, zlatnim jaknicama i zlatnim kačketima. Ovo će nekima od vas možda zvučati ukusno ali, kaman, čak je i Lepa Brena osamdesetih izgledala kao Valentinov model u odnosu na to. Mi smo se, sve u svemu, skoro svakog jutra zabavljali ocenjivanjem njihovih pojava a neretko se dešavalo da se outfiti, u maniru velikih zvezda kalibra Željka Joksimovića, promene i nakon svake pauze. Tako je ujutru tema bila zlatno, popodne crveno sa nekim neidentifikovanim accesssoriesima, uveče krzno + lanci – i sve to u ambijentu hotela «Stop» kome je iz svake pocepane tapete vrištao stil i modna osveštenost.

U nameri da celu priču zaokruže, organizatori su nam na kraju podelili evaluacione formulare u kojima su nas na par strana propitivali o politički epohalno-bitnim stvarima such as:

Kako ocenjujete doček na stanici/aerodromu?
Kako ocenjujete doručak?
Kako ocenjujete ručak?
Kako ocenjujete večere?
Kako ocenjujete krevet?
Kako ocenjujete ormare?
Kako ocenjujete WC?
Kako ocenjujete tuš?
Kako ocenjujete stolice u konferencijskoj sali?
Kako ocenjujete stolove u konferencijskoj sali?
Kako ocenjujete ideju da vam se jedne večeri služi hladna večera da biste nakon popodnevne pauze mogli direktno u grad?
Kako ocenjujete ručak u restoranu tom-i-tom (tipičan slovački ručak za siromašne)?
Kako ocenjujete večeru u restoranu tom-i-tom (tipična slovačka večera za bogate)?

I tek nakon ove plejade ultra-prioritetnih pitanja negde u fus-noti poslednje stranice dolazi ono nezaobilazno:

Kako ocenjujete sadržaj seminara?

Njima se nisam trudila da objasnim, svoje sam mišljenje sačuvala za ovaj blog.

Da zaključim ovo polusmisleno naklapanje o seminaru: dotična mreža će u svakom slučaju, sa ili bez mene, nastaviti sa radom i sastančenjima na najvišem nivou. Ja ću, sa druge strane, nastaviti sa opisom svojih ekstenzivnih putešestvija - vas u sledećem broju očekuje opis Bratislave, provoda i svega što i inače veseli mlade širom sveta. Stay tuned i čitamo se!


Post je objavljen 21.11.2005. u 21:26 sati.