Danas je neki čudan dan. Počela je kiša. Ulovila me tuga. A počelo je s pomisli da za vikend putujem u Rijeku, poslovno, i ostajem nekoliko dana. Veselim se. Nisam zaista dugo bila u Rijeci. Mislim, zaista bila. Bez proputovanja. Došla i ostala par dana. Dosta je prošlo.
I strah me pomalo hvata. Bojim se slabosti. Bojim se reakcije na dobro poznatu zgradu. Na dobro poznatu osobu. Bojim se same sebe jer mislim da ću opet postati slaba i javiti se. Probat ću ne biti takva.
Ali, tuga je ušla u mene i sada treba mirno čekati i da ode od mene. Neka me pusti.
Kada me ovako uhvati, nemam volje pričati ni sa kim. Jednostavno trebam neko svoje vrijeme. Trebam svoju tišinu. Trebam mir za razgovor sa sobom. Ne želim pozive, ne želim poruke, ne želim kave, ne želim treninge, ne želim šetnje, ne želim nikakvu komunikaciju, osim sa samom sobom. To je moje vrijeme kada zašutim i nestanem... punim baterije... i dolazim k sebi... i vraćam se onoj pravoj JA... to mi je potrebno kao zrak, kao voda, kao ljubav...
kada zašutim i nestanem
u svoj svijet tišine...
trebam ga da..
... udahnem punim plućima
... pogledam širom otvorenih očiju
i drugu stranu mene...
kada zašutim i nestanem
vratit ću se s osmjehom
vratit ću se jaka...
samo trebam malo sebe
samo za sebe
i nikoga drugoga...
kada zašutim i nestanem
u svoj svijet tišine...
ne ulazite u njega
ne skrnavite moj hram
a zauzvrat obećajem
vratit ću se s osmjehom
vratit ću se jaka...
Post je objavljen 21.11.2005. u 15:34 sati.