Teško podnosim jutra rođena u znojnim dlanovima,čelu,u nesabranim mislima.
Teško se mirim s činjenicom da ništa nije jednostavno.
Vrijeme kada sam pjesmom zvala parnu rimu,davno je prošlo.
Gubim se.
Nestajem u žamoru tuđih želja,projekciji tuđih stvarnosti.
Posrćem.
Tonem pod teretom njihovih očekivanja.
Tražim se.
Ne prepoznajem više svoj odraz u jezeru vlastitih snova,
više ne vidim jasno staze.
Drugi su njima prošli.
Utabana sjećanja bude neke nove suze.
Smijem se,
a more u mojim očima ne da naslutiti na koliko duboko urezanih linija srce će da se raspukne.
Vjetar nosi moje misli livadom koju sam nekad zvala domom.
Sada je prekrivaju visoki snježni nanosi.
Ispod površine moja duša plače.
Vapi za poznatom gestom,
ruši svaku predrasudu o paklu života u laži.
Istina je ono što nas proganja.
Postaje pretešeko.
Ne želim zaustavljati vrijeme,želim samo ništa ne željeti.
Zašto ljudi ne mogu da shvate da moj život nije film?
Topim se.
Uskoro ću potpuno ispariti...
Post je objavljen 18.11.2005. u 09:07 sati.