Skoro nikada ne psujem. Znam reći " vrit" i "nemoj srat". To "nemoj srat" govorim samo bratu, tako da se to ni ne broji ;)
Znam psovati kad je neki sport u pitanju, pa našima ne ide kako bi trebalo, ali to nije svaki dan, pa to nećemo brojati ;)
Niti u nekim kriznim situcijama mi se baš ne otme psovka, odnosno toliko rijetko da se i opet ne broji ;)
Ne smeta mi kad netko drugi umjereno psuje, a kod nekih mi to zvuči čak i simpatično. Zavisi od osobe do osobe i od psovke do psovke.
Svi koji se voze biciklom znaju da mi biciklisti moramo paziti na sve oko sebe. Tko kamo ide i dali smo uopće zapaženi u nekoj gužvi.
U mom Gradu ima jedno veeeliko križanje koje možda nije toliko veliko koliko je nezgodno. Vozila sam se biciklom po glavnoj cesti, kad sam primjetila da jedan auto iz sporedne ulice želi doći na glavnu i to baš preko mene. Vozač me nije uopće doživljavao, samo je nastavio svoju putanju. Malo sam manevrirala, ali nije išlo i auto me trknuo. Ne jako, nisam čak ni pala s bicikla. Vozač je izašao iz auta, došao do mene i dočekala ga je moja ljutnja:
- Kamo gledate?
- Nisam Vas vidio...
- I JA SAM SUDIONIK U PROMETU !!! ...urliknula sam ljutito.
Mislim stvarno...pa jel ga nisam mogla poslati u tri nečega, svejedno čega, nego sam samo to ponavljala: da sam sudionik u prometu. Teško izgovorljivo i kad čovjek nije ljut...
Posljedice su sigurno bile dugoročne. Taj vjerojatno više ne može spavati noćima, budi se u hladnom znoju i pred očima mu je moj zajapureni lik i te velike opake riječi:
- I JA SAM SUDIONIK U PROMETU !!!
Al neka mu...uopće mi ga nije žao. Kad je već takav, neka pati !!! ;))
Post je objavljen 17.11.2005. u 08:38 sati.