Jednom sam sanjao da sam debeli anđeo. Kada sam se tome najmanje nadao, usred nekog dosadnog sna, rodila mi se nova duša i izrasla su mi mala tanana krilca na leđima. Odmah sam krenuo da se pohvalim bližnjima. Ali krilca su bila nejaka. Jedva su me odizala od zemlje tako da sam onako debeo strugao nožnim prstima po zemlji upinjući iz sve snage ne bili se bar malo odigao. Koliko god se trudio, nikome nisam mogao pružiti dokaz svoje datosti.
Na ovom molu je drugačije. Na ovom molu je život. Na ovom molu je ljepše nego u snovima i ne moram se nikome dokazivati. Na ovom mjestu more plete mojim prstima krune od pjene, trava i istrošenih šarenih prezervativa. Ako plima potraje, čini mi se da bih mogao poletjeti s njega, ravno u sunce, poput one piste je bogova na visoravni Nazce… O Elohimi! Uzvisite me! Kad se ovako malo zanesem, čujem Bacha i njegovu Pasiju u kojoj Ivan kazuje svoju priču o Kristovoj smrti. Kroz muziku Isus mi se osobno obraća. I tada se cijela plaža oko mene pretvara u ulice Jeruzalema, gužvaju se rimski vojnici, građani, veliki svećenici, dječak s luftmadracom na ramenu mjesto križa, pri ulazu u vodu posrće, pada i dere koljeno ometajući mi viziju, dakle rimski vojnici, građani, zbor koji pjeva vrišti Kreuzige ihn! Raspni, raspni! I dobri Isus opet posrće pod teretom križa, pada na koljena.
''Zašto to ne zašerafe? Ubit će se netko.''
Stariji čovjek pored mene mrmlja sebi u bradu dok podiže dječaka. ''A mali?' Zašto ga ne zašarafe?'' Dječak nije odgovorio, Ja sam odgovorio. Ja sam svakom loncu poklopac.
''Ove aluminijske štengice, gospodine moj, već treću godinu ovako lamaću nezašerafljene''
''Pa ja… a šta je problem? Zar je problem jedan šaraf metnit?''
''Pa izgleda da je… Evo, vi ga metnite.''
''Ja???? Slušaj mladiću. Sve sam ja ovo gradio. Šalovao. Betoniro. Gradio ovu zemlju. Pa onda otišo na bauštelu da izgradim Europu. I ne pada mi napamet da ja to pričvrstim. Nisam ja ovo gradio da bi lokalni hajvani brali devize, nego da bi se raja imala gdje kupat. Imam ja penziju i sve, ali ne mogu bit na miru. Ja moram nešto radit…''
Onda mi je pričao o tome kako sezonski radi na gradilištu, o sinu i snahi, ratu u Bosni, o prkosu i o kući koju nanovo podiže na zgarištu one pradjedovske, o Titu, o nogometu, a ja sam mislio na špagete. Zamišljao kako cuclam špaget, kako sam svakim pokretom usta sve bliže i bliže našem apartmanu, a nasred apartmana njega smjestio se ogroman lonac pun paste koje nikad ne ponestane! O Bože. Haluciniram od gladi. Spasila me žena. Trgnula iz halucinacija i pošli smo u apartman da nešto prigrizemo.
Putem smo naletjeli na policijske automobile. Izbezumljeni Slovenac objašnjavao je kako je on doktor u Ljubljani i da smo mi svi obični Balkanci. Inspektor u civilu, gledao je odsutno nekud prema gradu, slušao bez riječi i samo kimao glavom. Toni je stajao sa strane i poigravao se motorolom. Nakrivio je kapu i kao i obično, piljio u noge moje žene.
''E moj Toni… Vidim ja... slabo ti nas čuvaš.''
''Evo vidiš kako je... provale iz noći u noć.''
Drugog dana me mala kovrčava poslala po sladoled i tamo pokraj kioska, sreo sam Tonija kako prekopava škrinju u potrazi za omiljenim sladoledom. Bio je ljut, nervozan, neispavan.
''Nema jagode. Zašto nema jagode? Zar ja toliko tražim od života? Samo malo usrane jagode'', brundao je. Nagnuo se da bolje potraži po dnu škrinje. Kapa mu je pala s glave i ulijepila u odbačeni poklopac od korneta. Podigao sam je i pružio mu. Jagoda. Psovao je nešto na talijanskom.
''Onda Toni, dali je bila sinoć kakva provala?'', upitah
''Ma zamisli ti to…'', oči mu zaiskre, ''Ulovili smo gada na djelu. Na djelu! Zamisli, šuljao se noćas ovuda sa šerafcigerom u ruci. Radnik je. Tu sa gradilišta, jebomupasmater bosansku, nije htio priznat. Ma polomili ga sinoć u stanici…''
''Gad'', osjetih ljutnju, osjetih kako se podiže ona plima odozdo, ''ma kakvih sve ljudi ima na ovom svijetu.''
Dok sam lizao sladoled, promatrao sam ljude na plaži. Pletu. Čitaju knjige. Jedu banane. Puše. Neki među njima su zasigurno ubojice, silovatelji, dileri, čedomorke… da bar naleti kakav tzunami i zbriše sav taj jad sa lica zemlje. Dok sam ulazio u more, promatrao sam kako se dječaci bezbrižno bacaju naglavce. Više nisam mlad i u vodu mi valja polako. Mic po mic. Najteže je do jaja. Dalje sve ide samo od sebe. Val me iznenada zapljusnuo s leđa, pravi mali tzunami i ja sam se brzo ispentrao iz vode. Moram paziti što zazivam. Danas je to samo kreten gliserom, a sutra… tko zna. Voda uvijek nosi nešto.
Netko je pričvrstio metalne štengice.
Post je objavljen 16.11.2005. u 17:00 sati.