Jedan telefonski razgovor. Ona je Nokia, Motorola je on.
Nokia: Hej!
Motorola: Pa di si ljubač...
Nokia: Doma sam. Kad ćeš doći?
Motorola: Večeras je muška večer pa ću još ostati s dečkima vani.
Nokia: Muška večer? A kad je moja večer???
Motorola: Tvoja je svaka ostala.
Nokia: Ma kurac je moja večer!
Motorola: Haha... ako je tako evo mene odmah – kurac i tvoja večer!
Nokia: Tenkre!
Motorola: Ali poslije ću ići doma spavati, a ne kod tebe.
Nokia: Zašto??? Kad nisi mogao prespavati kod mene onda si htio, sad kad možeš nećeš.
Motorola: Zato što kod tebe spavam do dva popodne. Imam sutra ujutro neke stvari za obaviti.
Nokia: Pa dođi kod mene i navij si sat!
Motorola: Ma kod tebe je sve mekano pa spavam dugo.
Nokia: Kaj je? Hoćeš reći da mi je guza mekana???
Motorola: Haha... moj krevet doma je tvrd pa mi nije gušt spavati dugo, nego se moram dići.
Nokia: Uf, ja volim kad je tvrd...
Motorola: Ko?
Nokia: Kurac i moja večer!
I došao je k meni tu večer, oko pola dva, oboružan mirisom Ožujske.
Ja: Jesi gladan?
On: Nisam.
Ja: Daj meni onda otvori konzervu tune. (strgao se pravi otvarač)
On: (otvara konzervu) Ima toga još? Sad bi i ja jeo...
Ja: Pa da si mi prije rekao da ćeš jesti, izmislila bi nešto drugo. Nemamo dosta kruha...
On: A dobro, onda neću papati. (i složio je onu milo-dete facu)...
I šta sam ja sad trebala napraviti??? Niš, uzela sam ključ od auta, jer mladi gospon je cugao, i otputila se u pekarnicu koja radi cijelu noć, a nosi ime po jednom dnevnom listu kojeg neće reklamirati dok mi ne plate (financijski deficit je sve veći). Da, dobro ste pročitali – nešto iza pola dva, po ovoj smrzavici gdje i pingvini padaju u nesvjest, ja sam navukla na sebe par krpica i otišla mladom gosponu kupiti kruh.
A nakon večere je još tražio i ispunjenje vanbračnih dužnosti!
Čini mi se da postajem jedna od onih potlačenih žena - morati ću poduzeti neke nove korake...