Marketing
lekcija deveta: "Boga li vam vašeg..."
«Pljuj! Pih «, ispljunuo sam gorku, blatnjavu vodu moćne rijeke. Ležao sam poput brodolomca, na obali Tigrisa, iscrpljen i gladan, poderan, jadan. Iznad mene kružile su ptice zloslutnice. Bio sam im gotovo sigurna gozba sve dok me nije spopao bljutavi grč i dok nisam ispljunuo prljavu vodu na sav mučni glas. Nisam bio dorastao ulozi lešine i strvinari su bili gnjevni. Ubrzo su, vidjevši kako umire nejač neke jadne životinje, odletjeli prema obzoru pustinje. Zadnji je iz jata iskrcao teret točno posred mi tjemena mojeg. Strvina smrdi, strvinari isto tako, ali njihov izmet nema premca.
«Da bog da jeli čisto meso i crkli od šoka», uletio sam glavom u Tigris vjerujući svojem znanju i vjerovanju da ovdje ne žive krokodili niti slične grickalice.
Kako sam uletio u toplu i blatnjavu vodu tako sam ispustio jedno kratko, ali bolno «Joj!». Od milijuna kvadrata mekog pijeska, udario sam o kamen. Točnije: kamenu ploču.
Počešah se po glavi (poput zbunjenog đaka kojeg je profesor pogodio pitanjem-pikadom posred table neznanja), i izvadih taj kameni predmet ubivši pritom četiri punoglavca koji nikada neće postati odrasle dosadne žabe. Bijaše to prilično neuredna piskarija vladara Asurnasirpala II koji je ovdje na brdašcu Nimrud ladio jaja izbivajući iz vreve Asura i loveći jadne životinje, kao što to danas rade lovci, iz puke želje za ubijanjem.
Na njegova su klinasta slova bili obješeni klinasti kaputi packanja. «Eeee, Asurnasirpale drugi, očito si čistio prljavo između nožnih prstiju dok se u općoj Ninivskoj gimnaziji učio krasopis», rekoh to poput mudrih učitelja koji su svoj život posvetili gemištu tijekom odmora, između dva sata.
Na nažvrljanoj pločici bilo je utisnuto, a zatim ispečeno:
«Draga Heterburupsata, sigurno se pišat, zašto ti se ne javlam take dugo. Znaj da ti neču zlagati ovo kaj napisal bum, ubijo me Marduk svoji8m rogima ako budem i zgazijo mi gušteraču za račun gozbe oraova. Nakon kaj sam onak bez glave pobegel z tvojeg vrta, a zbog poradi tvojega onog mulca, kojio me čist lako mogel razbiti, a kakav je, ni Gilgameš se nebi kurčijo ( kojim se ta bitanga bavi, kaj je tak jak, kak bik, ma kaj kak bik, kak bik i jako tele), direkt sam se preselil sim v Kalhu nebili mi se zamel trag za kojeg sam siguran dabi ga taj tvoj konj ili bik, kak god očeš, mogel tam ili tu v Asuru, jebemli mu Asiriju i kuglu babilonsku, nanjušiti, a onda i prema tome uloviti mene nespremnoga dok spim ili kaj ja znam, jem ili tak nekaj slično. Zato sam po noči otišel sim vu Ninivu, a morem ti priznati da mi je strašno lijepe. Malo je vruče, ali jebemu sto na klinastom, hitim se vu Tigris i svež sam kak šaran koj se koprca vu mreži koju bacamo na lave, a fulamo često pa nam opane vu vodu, i onda zvlačimo slamku koj bu otišel ponju.
I tak. Pozdravi mi seku i reči da se bum vrnul dok se prašina ili ječmen ne slegne, jer ak se ječmen slegne, onda nebumo imali kaj za jesti pa prema tome red je da se ne mučimo baš preveč, već da se vratimo živi i zdravi kak bi i dalje mogli biti takvi.
Bogovi z tebom i se kaj uz to ide.»
Odložio sam pločicu pokraj sebe i zamislio se tamo u daljinu, gdje su pettisućljetna srušena zdanja poput bilo kojih srušenih prastarih zdanja u pustinji, strčala govoreći o civilizaciji koja je nekoć davno, dok su Europom bauljali divljaci, na glinene pločice utiskivala recept za mezopotamsku racu u umaku od datulje.
Svi smo mi jednaki sve dok nam u mozak ne usade uvjerenje da je naš bog svemoguć i onaj pravi, a «njihov» je poganski ili uopće ne postoji.
I onda se dijelimo po bogovima, mrzimo se po bogovima, jebemo jedni drugima bogove, a baš ni svoje pretjerano ne štujemo.
A Tigris, bez obzira na bogove, tak lijepe teče, da je milina. Tak mirne i tak hladne. Tak neminovne.
Post je objavljen 12.11.2005. u 02:27 sati.