Pregled posta

Prije nekih sat vremena bezbrižno sam sjedila i surfala, mijenjala dizajn na blogu i radila sve ostalo što inače radim na netu. Priključila sam se u 22.31, prije toga sam bila u wc-u i vidjela da su moji otišli spavat, a brat je bio još vani. Znači u 22.31 sam krenula na net i završila sam u 00.24 kad sam poželjela leći, no prije toga naravno u wc .Sjedeći za kompom čula sam šiktanje vode, bila sam uvjerena da je netko u wc-u. Vjerovala sam da je brat doma i da se kupa (nisam previše razmišljala, hej pa bila sam na netu). Iako je već bilo prekasno da bi se netko kupao ali hajde.
I tako, krenem na wc, ugledam mokar hodnik, voda na ulasku u moju sobu. Otvorim vrata od wc-a i što drugo ugledam nego poplavu, doslovce poplavu. Voda je curila iz umivaonika, jednom nogom sam stala u vodu i nekako dohvatila pipu da je zatvorim. Bila sam totalno zbunjena ali nije mi dugo trebalo da skinem čarape, zasučem nogavice, i obučem stare tenisice da ipak nisam totalno bosa u toj lokvi.
Pokupila sam neku tavu s kojom sam krenula u akciju, nisam uopće htjela buditi ikoga (vjerojatno zbog toga jer sam se sjetila svog prijašnjeg odlaska u wc, ma bilo je kasno).
Uzela sam također ručnik pa sam se malo mijenjala, prvo tava pa kad ona dosadi onda namakanje ručnika i cijeđenje. Nije prošlo dugo vremena kad eto moga brata. A što mu je drugo preostalo nego da se smije. Objašnjavala sam mu kako nemam pojma tko je ostavio odvrnutu vodu (još mislim da je možda i tata ustajao). Nije mi pomogao, samo je otišao u boravak i odvrnuo tv, no kad je ušao u sobu mama nas je čula, tako da je izašla da vidi što se dobroga dešava. I hvala bogu da je izašla jer kad bi ja to sve sama sredila?
Ona je uzela u ruku smetiljku s kojom je puno lakše bilo grabiti samo što se ja toga nisam sjetila. Malo pomalo smo izbacivale vodu u kadu i wc školjku i nekako smo uspjele. Mada je šteta već počinjena, svi tepisi su mokri, voda je ušla i u još jednu prostoriju otkud nismo mogle izvadit tepih tako da smo to ostavile za sutra.



Ma ne mogu opisat na što je sve to ličilo. Zamisli, umjesto da idem bezbrižno spavat morala sam spašavat stan. Jedino dobro na što sam pomislila jest kako je već kasno, i kako ću se sad naradit i zatim leći spavat, uz napomenu da neću jesti. Utrošit ću koju kaloriju jer vrijeme mi je da se malo pobrinem o tim stvarima, pa makar i prisilno. I zaista, nisam otišla jest (izgubila sam apetit), još sam se malo s mamom našalila tko je krivac za sve (ma to sad i tak nije važno!?) i opet sam sjela za komp. Napokon sam dobila inspiraciju, ali zaključak je taj da je ipak blog kriv za sve. Da se nisam zaokupila mijenjanjem fontova, boxova i čim god već, vjerojatno bih otvorila vrata da vidim što se događa. Ali ne, moja sva pažnja je bila usmjerena prema ekranu, ipak su to skoro 2 sata na netu, i možete zamisliti koliko vode iscuri u roku 2 sata, a nije curila već je tekla…
I sad je već 1.55, više nisam ni za spavanje, a s vodom smo završile u 1.00. Nekih 35 minuta sam to čistila, digni se, sagni se, koliko sam mogla izgubiti kalorija? Sad sam tobože opsjednuta s tim, nisam, ali izvlačim dobre stvari iz sveg ovoga (osim što su mi noge led, ali čvrsta sam ja, sumnjam da ću se prehladiti)…
Hm, i što još reći?, žao mi je što nisam imala kameru da snimim samu sebe, da bar uslikam na što je to ličilo. Tražila sam inspiraciju i dobila sam ju. Sad mi je jedino žao što mi se blog još teže otvara radi promjena, a ne da mi se vračat u prijašnje stanje. Neka stoji, ne mijenjala ga ja više, previše me sve to košta…