Znam da sam rekao Trill da ću danas napisati nešto s čime se sigurno neće složiti, ali jedan događaj od jučer jednostavno traži post i ako ga ostavim da se „kiseli“ neće imati taj efekat. Ranije sam već pisao da sam ja magnet za prosjake, razne psihijatrijske slučajeve, slučajne prolaznike i slične im. Ako je neki lik koji ima evidentnih psihičkih problema krenuo prema 100 ljudi, budite sigurni da će izabrati mene da mi se izjada. Tako da me već lokalne face, na moru bi rekli oriđinali ili lera, poznaju, redovno zaustavljaju i govore mi što im se najnovije dogodilo. Rekao mi je jedan friend – ti si stvarno magnet za te freakove!
E ovo mi je trebalo kao šlagvort za jučerašnju priču. Stojim na autobusnoj stanici s još 20-tak ljudi. Odjednom se cestom provozaju otac na motoru i četverogodišnji sin na pravom malom motoriću (!). Nevjerojatno je kako se otac usudio voziti po prometnoj cesti sa sinčićem. Iako je dječak bio sladak na tom motoriću svi na stanici su bili zgroženi. I odjednom, u masi se stvori simpatični starac, doslovno stvori. Od svih ljudi ne trebam reći kome je prišao – „što vi kažete na ovo?“ Odgovorim mu da je svakako rano dijete vući na otvorenu cestu i kako roditelji ponekad svojoj djeci kupuju smrt. Tada je došao autobus i ja sam po običaju sjeo na sam kraj gradskoga prometala. Starčić je sjeo na sredini busa i stalno se okretao prema meni. Odjednom, kao iglom uboden, diže se i dolazi do mene – „jesmo nas dvojica maloprije pričali?“ Kada sam odgovorio potvrdno on poskoči preko visoke stepenice i sjedne na mjesto koje je uglavnom „rezervirano“ za srednjoškolce s pirsingom oko glave. U nekoliko mi je stanica ispričao svoj život, a samo su mu oči odavale godine koje je i sam priznao poslije – 95. „Svi me pitaju za recept za moju vitalnost, a ja im kažem da nisam nikad pušio ni pio, a jedino sam uvijek volio žene. Volim pojesti slatko i piti kavu. Jako volim kavu“, kaže starac, poskoči, okrene se, pruži mi ruku i kaže kako mu je drago što smo se upoznali, pokazujući mi prstom na zgradu u kojoj stanuje. Meni je nekako bilo toplo oko srca. Autobus je krenuo, a ja sam se okrenuo da ga još jednom vidim. I on je zastao i mahnuo mi. Učini mi se da kao što se stvorio odjednom, tako je i nestao. Pomislim, sa 95 godina teško je imati prijatelje iz svoje generacije i ja sam počašćen što sam tih 15 minuta bio njegov prijatelj.
Voli vas Goldy
Post je objavljen 11.11.2005. u 11:37 sati.