Ona:Hej... (rekla mi je u prolazu i pomalo se nasmiješila).
Ja:Heeej! Jesi li to ti?! Ne mogu virovat. Ne sićam se kad sam te zadnji put vidila.
Ona:Ja tebe vidim u busu, ali uvik prođeš pokraj mene. Zaključila sam da me se ne sićaš.
Ja:Pa ne znam ni kako sam te sad pripoznala?! Ne znam ni kad sam te vidila zadnji put?!
Pa šta je s tobom?!
Ona:A evo! ... Moram ti reć da si odrasla!
Ja:Odrasla?!
Ona:Mislim... narasla, vidi te!
Ja:Ma vraga! Ne'š ti! Doduše, s obzirom na to da sam uvik bila najmanja narasla sam. A vidi tebe, ne mogu virovat da sam veća od tebe! Ja, ej?!
...
Iz cilog razgovora dvoje ljudi koji se nisu vidili od osnovne škole, a koji su se razredno rastali davne '93, mene oduševljava ovaj detalj:Odrasla si! I tada sam već bila prilično ozbiljan tip i nije mi potrebna potvrda moga odrastanja, nego... narasla sam. Ne do neba, nego do toga da budem malo veća od onih koji su nekada bili veći od mene! Ne samo visinom veći... ne samo visinom veća...!
P.S. A pričale smo bar 10 - ak minuti.
Post je objavljen 10.11.2005. u 00:39 sati.