Da, prve su ljubavi uvijek tužne. Valjda ih sudbina učinim takvima. I da mogu mijenjala ne bih ništa. Možda samo ovaj sad osjećaj. Onaj stid kad te vidim. Stid zbog toga šta sam ti uradila. Za svaku tvoju suzu, za onaj naš nedosanjani san, za dušu koja je gorjela a nije izgorjela, za srce koje se slomilo.. Znam ja sam kriva. Ne trebaš mi to govoriti svojim pogledom. Ne trebaju mi tvoje zelene oči da mi to kažu. Nemoj me kriviti. Nemoj me kleti. To je ipak bila prva ljubav. Rekla sam da one moraju biti tužne.
Nekad sam mislila da će nas nešto opet spojiti. Možda sudbina. Ah da, ja u nju ne vjerujem!
Ali iskreno ja te više ne trebam. U mom životu nema mjesta za tebe. Previše sam drugačija, nisam više ona koja je s tobom bila. Možda sam kučka ali ja sam krenula dalje i ne želim više da me proganjaju tvoje zelene oči. Ne želim tvoje prebacivanje.
Uradila sam to, otišla, ostavila te, izradila, napustila, zovi to kako hoćeš.. jesam. Sve sam to uradila. I jesam, zavoljela sam nekog drugog, mrzi me zbog toga ako želiš. Lakše ću se boriti sa tvojom mržnom nego s pogledom zelenih očiju. Pitaš se zašto kraj tebe prolazim spuštene glave?
Za kraj ..zaboravi i oprosti..
Post je objavljen 09.11.2005. u 19:37 sati.