Marketing
Dva sasvim nevezana posta u jednom...
...oprosti mi što odlazim,
ja nikada ne ostajem...
ja nikada ne ostajem...
Ovaj put ne.
Ovaj put odlučila sam ostati.
Idem do kraja,
pa makar me koštalo života.
Ovaj put odlučila sam dopustiti si
dotaknuti dno, ako treba,
jednom stvarno izgubiti.
Nisam više kukavica.
Ne bježim.
Imam svoj blog.
Možda je ovo već prožvakana tema ali ja je imam potrebu ispisati.
Ponukao me na to razgovor koji sam vodila sa Žvakicom.
Što ga duže imam sve ga ljubomornije skrivam.
On je samo moj. Samo moj!
Jednom sam se izletjela, skoro se odala. Pisala sam o tome.
Rekla sam da ga pišem Njemu, ali nisam odala koje mi je ime.
Sada se nadam se da me ne će naći, jednako onoliko koliko sam se u tom trenutku nadala da će me naći između toliko blogova.
Mislila sam to će značiti da me stvarno poznaje,
a sad mislim da bi to bio kraj mog malog raja, mog osobnog carstva.
Najdražemoje je rekao tada, sa izgubljeno-zadivljeno-turboiznenađenim izrazom lica: „Pa ti imaš cijeli jedan svoj svijet za koji nitko ne zna!“
Ta reakcija otvorila mi je oči.
Istina je i zato ga toliko volim – mislim blog.
Da nije bloga u mom životu puno toga teškog bih trenutno puno teže proživljavala.
Naravno pod ovo blog, ubrajam i sve ove divne ljude koje sam preko bloga upoznala na ovaj ili onaj način.
Da se sve svelo samo na pisanje bez ikakve interakcije davno bi on meni dosadio.
Ovako... Što da kažem!? Uljepšate mi i najusraniji dan.
Stekla sam nove prijatelje i prijateljice (znate koji ste da vas sad sve ne nabrajam).
Napisali su mi čak i moj osobni haiku. Hvala Mufasa!
Ovo je uistinu moj svijet, samo moj, nešto što ne dijelim ni s kim i u tome uživam. Moje malo blago!
Jer lijepo je sve dijeliti s voljenim osobama, ali kad imaš nešto samo svoje, imaš osjećaj da se nisi izgubio dajući se i dijeleći.
Ovo je moj komadić raja i nikome ga ne dam!
Post je objavljen 09.11.2005. u 08:53 sati.