u današnjem danu upečatljiva je samo jedna spoznaja. znam da će me proganjati neko vrijeme... da napomenem, ne želim postom izazvati sažaljenje, želim samo izbaciti misao iz sebe... nemojte mi reći da sve to dođe na svoje. nije istina.
u jednom prilično općenitom razgovoru došlo je do komentiranja ponašanja određenih članova obitelji prema meni, mojoj bolesti te meni i bolesti kao cjelini.. taj dio je prilično nebitan... ono što me zaprepastilo je činjenica da smo i ja i ovaj nauži krug ljudi oko mene, spremni na najcrnji scenarij. može li se na tako nešto uopće biti spreman?!
i u ovom momentu, više se bojim toga što mi je to okej, nego onoga što se može desiti... da li je moguće da mi je postalo svejedno? pripisujem to gubitku volje i za čim.
Post je objavljen 06.11.2005. u 21:11 sati.