Svaki čas se nečemu začudim, nešto otkrijem šta do sada nisam vidjela. Moji nekad stanu i čude se samnom, nekad gledaju čemu se čudim i šta je tu čudesno, a nekad im idem i na živce :))
U nedjelju smo se vraćali s obližnjeg groblja pješice kući. Malo prije našeg dvorišta mala je sporedna ulica. Zagledala sam se u tablu s nazivom i uzviknula:
- Ha ! Gledajte ! Ova ulica se zove Zvonarevo ! Baš zgodno....
- A šta je zgodno u tome?
- Pa Zvonarevo, kužiš...baš zgodno!
- Ajme mama, daj prestani. Stanujemo tri kuće dalje i sad se ti našla čuditi nečemu pored čega prolaziš svaki dan.
- Pa prolazim, al nisam nikada zamijetila da se tako zove. Zvonarevo...
- Gle mama, tamo ti je i most. Za čudit se...a vidi kamion, jesi kad vidjela takav kamion? Za čudit se...a vidi tamo veeeelika kuća...
To je moja Huluvuica pričala sa osmijehom i vidjela sam da uživa u zezanju svoje mame. Zašutjela sam, stala i bez obzira na puno ljudi oko nas pošteno joj se izbeljila. Onako: Beeeeeeelj !!!
Uopće se nije tome začudila :)))
Post je objavljen 04.11.2005. u 09:04 sati.