Kao tinejđerica sam oduvjek sanjala kako cu jednog dana imati osobu do koje mi je stvarno stalo, osobu koju cu zauvijek istinski voljeti, ta osoba je stigla u moj život kao plamen.. sanjala sam to da ce moji starci njega prihvatit i maštala o tome pitala se, dali ce ga prihvatit?!dali ce ga voljet?! i takve stvari...Ali moja ga je stara i te kako dobro prihvatila mislim malcice i previše, mislim...meni je drago što je tako ali ovo je pretjerano osjecam se kao da imam brata u kuci a ne buduceg muža, osjecam se po strani, u nekim trenucima kao da su se usprotivili protim mene, pa me ono u šali malo zajebavaju, ali meni je toga dosta...znam da moram biti sretna što ga je moja stara prihvatila ali ovako je malo i pretjerano...
Neznam...i ja kada sam s njegovom starom sam ono prilicno ok pricamo zajebavamo se, samo što ja nisam skoro svaki dan s njom pa mi je ono poprilicno lakše ali ovaj moj se baš oce dokazat prema mojoj staroj ali neznam šta se više ima dokazat jer je sve ok prihvatila te i to je to...
Možda i pretjerujem ali ja se tako osjecam...
Post je objavljen 03.11.2005. u 17:20 sati.