Žali mi se kolega jutros kako se odlučio trčati malo navečer, zbog forme, a tata mu brani.
- Pa kako ti tata brani?
- Neda mi. Kao...pogazit će me auto.
- Auto? Hahahaha Pa šta je njemu?
- Neda se urazumiti. Lijepo mu kažem: "Tata pa ja imam 23 godine, znam paziti na aute. Osim toga imam skoro 2 metra i 100 kila i čak da i ja ne vidim auto, auto vidi mene." Ali ništa...Kaže nek idem trčati u teretanu, na onu pokretnu traku, al na cestu ne, da me ne pogazi auto.
Materijala i više nego dosta za zezanciju. Ali nisam, bila sam dobra :)) Čak sam mu ispričala kako je i meni slično.
Moji roditelji stvarno nisu neki pretjerano brižni. Vrlo rano sam imala i slobodu i njihovo povjerenje da odem kamo želim i budem koliko dugo hoću i općenito, poticali su moju samostalnost. Ali svaki put kad idem u Zagreb, moja mama obavezno kaže:
- Pazi na tramvaj!
Isprva sam se ljutila, pa mi je bilo smiješno, pa sam objašnjavala vlastitoj mami da sam ja rođena u Zagrebu, da smo tamo dosta dugo živjeli i da ja već imam puno godina...ali uzalud. Nju zanima samo nek ja pazim na tramvaj. A ja, kao da imam 10 godina, poslušno odgovaram:
- Hoću mama, pazit ću na tramvaj :)))
Post je objavljen 02.11.2005. u 09:32 sati.