problem je u meni.ja sam taj koji je KRIV,ali ne mojom krivicom.ja sam psihicki bolestan.oduvijek sam znao da sa mnom nesto nije uredu.nesto je bilo krivo.nije me strah cuti dijagnozu,vjerovatno ce zvucati ozbiljno kao npr.manicna depresija ili psihoza u kombin. sa bipolarnim poremecajem.danas sam to shvatio nakon sto smo plakali i pojeli lazanje.ravnodusan sam i umoran.svejedno mi je.ne zelim vise nista analizirati, ne zelim pisati pisma samo zelim znati sto mi je.dosao sam do toga da se pitam da li ja nju stvarno volim ili sam ja jebeni narcis koji ju treba samo radi sebe?jasno sam vidio di je ona a di sam ja.mislim da ce s njom biti sve ok i to bi bilo pravedno.mislim , volio bih da i sa mnom sve bude kako treba ali ne vjerujem u to .vise ne osjecam bol.cudno.volio bih biti plitak jer u tome nema nista lose.u pretincu mi je hrpa jebenih papira na kojima je moja najdublja intima,filozofija,moja bolest.dat cu NJIMA da procitaju, pa ce mi mozda pomoci.sam sam sebe dizao na nekakav tron spoznaje,govorio sam uzviseno i kao duboko.je fakat sam bio duboko ali ne u onoj dubini nego u dubini svoje bolesti.ima nekakve veze sa simbolima ali mi se ne da pricati o tome, ustvari nemam pojma
Post je objavljen 01.11.2005. u 23:52 sati.