Pričam sa dragom na telefon, baš nam je bilo lijepo kad li odjednom ona meni veli "Slušaj ovo!".
Slušam ja, trudim se, jest da u zadnje vrijeme čujem slabije no ikad, ali ovo je zaista bila potpuna tišina.
"Jesli li čuo?"
"Ništa nisam čuo."
"Dobro!" veli ona i krene pričat o nečemu drugom.
"Hej, čekaj, a što sam trebao čuti?!"
"Školjka šumi." reče milo moje drago :)
Smijao sam se kao malo dijete.
"Ne šumi školjka...to tebi žilice u uhu šume, nema šuma mora u školjkama!" rekoh.
"Nije...školjka šumi." tužno će ona.
Znao sam da zna da govorim istinu i osjećao sam se tužno...ko da sam dobio zadatak da joj kažem da ne postoji Djed Mraz.
"Šteta...a ja sam mislila da čujem more..." reče ona.
Često samog sebe zapitam u vezi nekih očitih stvari: "Znam li ja kako to zaista funkcionira?"
Obično se tada iznenadim :)
Kako je ponekad ljepše ne znati neke stvari...tada nas mašta nosi daleko jer nam znanje nije granica...
Voli vas Ddadd
Post je objavljen 01.11.2005. u 18:11 sati.