Marketing
[Qolumna] oQo stripa Sudbonosna pitanja
Piše: Vladimir Tadić
Pre neku nedelju sam se našao u nekom gejmerskom društvu. I naravno, pitali su me dal' igram nešto, i šta. Rekoh da volim strategije i upravljačke simulacije, i da povremeno igram Battle for Middle Earth. Usledilo je sablažnjavanje. Povela se rasprava kako adaptacije uništavaju gameplay, i kako nije ni čudo što industrija igara za PC stagnira. Neke kompanije su spomenute u ne baš laskavom tonu. Dobio sam spisak igara koje su bolje od ove i koje pod obavezno moram da odigram.
A kad uključim igricu, ja bih samo da ubijem par sati.
Sasvim sigurno i naša mala strip zajednica izgleda podjednako zaluđenički nekom autsajderu. Pogledajmo nedavne rasprave o stripovima – ne priča se više da li je to dobar strip, ne priča se više čak toliko ni da li je kvalitetno odrađen – priča se o tome šta on znači za stripočanstvo uopšte. Da li je Libellusov Ken Parker pokrenuo trend elitizacije stripa? Da li je Akira idealna manga za privlačenje novih fanova? Da li Ludensov Blek i Mark pokazuju tendenciju ka regresiji stripočanstva? I tako dalje. Veliki teret je na našim plećima – svi hoćemo da spasimo strip scenu, i svi znamo kako.
Sa distance, nije to ništa čudno. U opštoj tabloidizaciji društva, zapljusnuti smo naslovima koji od debilnih stvari pokušavaju da veličinom fonta i kvantitetom uzvičnika naprave vest koja život znači ("Ceca stavila nove silikone!!!!"; "Karleuša rekla da je Ceca seljanka!!!!!", "Karleuši eksplodirao džip!!!!!!"). Otud nije neuobičajeno što smo izgubili osećaj za razlučivanje bitnog od nebitnog – sve je bitno, jer bitno prodaje više primeraka od nebitnog.
Ako je neka uteha, nije samo kod nas takav slučaj. Čitam na Newsarami reakcije na *shudder* Infinite Crisis #1. Koja je glavna zamerka? Ne to što nas Geoff Jones smara 30 strana da bi utvrdio gde mu se svi likovi nalaze posle sto i jednog prologa, ne to što imamo nasilje nasilja radi, ne to što strip ne valja. Glavni problem je što je Infinite Crisis hermetična za novog čitaoca koji nije upoznat sa 20 godina istorije DC univerzuma i što će se novi fanovi zbuniti kada ne budu znali ko je ko. Pretpostavljam da bi mnogo bolja varijanta bila da ne budu zbunjeni, nego zgroženi Jonesovom nazovi pričom, jelte.
Drugim rečima, nije bitno kakva je priča, nije bitno kakav je crtež, donekle nije bitno ni kakvo je izdanje – bitno je šta to znači za strip scenu, hoće li to pomoći da se strip vrati u svoje slavne dane (koji god to dani bili). Mi nismo samo fanovi, mi smo praktično misionari stripočanstva, jelte, i brinemo se za opstanak naše omiljene glavne sporedne stvari u životu! Sve što se dešava je sudbonosno, svaki novi strip znači nešto za širu sliku! To što nekom novom fanu svakako neće prijati da upadne na forum pun fanatika nije bitno, to što po pitanju distribucije ne možemo da uradimo ništa nije bitno, to što ne možemo da smanjimo cenu štampe (i cenu prava, vala) nije bitno, to što nema veze kakav je Dampyr strip (nego dal' je u fuckin' HC-u)... sve to nije bitno.
A da za promenu prestanemo da bijemo bitke koje nisu naše i počnemo samo da čitamo stripove? Da se setimo da su i štampa, i prevod i oprema tu da bismo uživali u stripu, a ne da bi ga vratilo u mejnstrim? Jer, znate onu narodnu: mnogo babica – kilavo dete.
(Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.)
Post je objavljen 01.11.2005. u 16:46 sati.