Marketing
Ljudski je griješiti….
..a što onda kad te te greške koštaju previše? Kad su njihove posljedice dalekosežne i teško ispravljive? Najkukavičkije (vau, koja složenica!) je onda priznati da sam pogriješila i nadati se da će mi pola biti oprošteno. Tko je taj koji mi treba oprostiti? Najgora moguća spoznaja, koja me kao ženu u punom zamahu života, nemilice zveknula u glavu, je da sam ta osoba baš ja. Ja moram oprostiti sama sebi. Ne niti njemu, niti njemu, niti njemu...Tu sam, gdje jesam, zahvaljujući samo sebi. Znači, sad moram pojesti ono kaj sam posrala (fuj, oprostite na izrazu). E da, lijepo je to ovak napisati ali treba to i napraviti. Kako? Ne znam. To je ono kaj me muči. Imam strašnu volju promijeniti ama baš sve, iz korjena ali…Ne mogu sama, ne sa svojom plaćom. I tako dolazimo do srži problema. Lova…
No ipak mogu maštati…Kako bi mi bilo lijepo da sam potpuno neovisna. Da posve sama mogu svojoj dječici priuštiti ono što imaju sada. A što imaju sada? Imaju sigurnost. I ne, neću im to oduzeti, bilo bi to presebično od mene.
I još ću vam nešto reči. Zavidim svima vama, mladim ženama, djevojkama, koje imate, barem jedan dio života svoju slobodu i neovisnost. Ne zavidim vam na onaj loš način, već vam želim reči da je to jedan prekrasan i vrlo važan dio života. Znati da si slobodna i sposobna se brinuti sama o sebi. Uživajte u tome toliko dugo koliko same želite i možete. Nikam vam se ne žuri. Vjerujte…jer ja to nisam imala nikada, a nažalost nemam niti sada. I mogla bi vam sad još puno pisati o tome kako i zašto je to tako i kako sam se dovela u tu situaciju ali …kužite vi mene, jel`da?
I nemojte zamjeriti, još malo ću nositi crninu, baš mi dobro stoji…
Post je objavljen 27.10.2005. u 09:46 sati.