Marketing
[Qolumna] oQo stripa Crnje misli
Piše: Vladimir Tadić
Ne usuđujem se da ponovo pročitam Franquinove Crne misli. Časna reč. Nekada davno, dok sam kao klinac sa jednocifrenim brojem godina lutao po stripovskom odeljku prodavnice Placette u Moutieru i tražio sve što je potpisano sa “Franquin”, naleteo sam na jedan od ovih albuma, i veselo krenuo da vidim šta mi je to autor Gastona i Spiroua novo spremio. Devet od deset psihijatara tvrde da hronična depresija vuče korene od onda (deseti psihijatar bi nesumnjivo ipak tipovao na 23. album Les petites hommes, Le dernier des petits hommes, i suludu, sadističku klanicu koju je Seron sproveo u jednom stripu za decu - treba ga tužiti zbog toga, a bogme i od boja olešiti).
Crne misli su pozni Franquin iz dana njegovog beznađa, svesnosti da će umreti, ne odmah, ali jednog dana, i svesnosti da svet ne samo da ide u qurac, nego nikada i nije bio nigde drugde. O, tvrdio je on da Misli nemaju nikakve veze sa njegovom ličnom depresijom, ali niko ko uviđa u onolikoj meri šta sve ne valja sa svetom ne može da bude veseljak. Pročitao sam ih ponovo kada su izašle u nas, u ne baš najlegalnijem izdanju. Šok je ovoga puta bio intelektualni, ne emotivni. Kako je neko ko je bio toliki optimista u Spirouu i Gastonu došao do stanja gde je mogao da napravi ovo?! Šta mu se zaboga desilo?!
Pa, ništa posebno. Omatorio je. Primetio je da je život jebena stvar, i da možeš samo da se predaš i kritikuješ/komentarišeš nebuloze koje baca na tebe, da im se podsmevaš, a nikako da se nadaš da ćeš ih ispraviti.
Ali, ali, ali... da li je to baš tako? Da li je sve zaista toliko crno?
Aha, najverovatnije jeste, ako ne i crnje. Što ipak ne znači da treba da se predamo. Franquin je godinama isterivao svoje demone, borio se sa besmislom kako u svojoj glavi, tako i tamo gde je najbolji, na papiru. Bio je prinuđen da Marsupilamija proda Marsu productions. Ali svoj život nije završio kao ludak u nekoj tapaciranoj sobi, kukajući kako sve nema smisla, i kako ga čeka večito ništavilo.
Franquin se pred svoj kraj vratio Gastonu, onom starom dobrom optimističnom Gastonu, želeći da ga dogura do 1000 tabli. Nije uspeo, ništavilo ga je uzelo, ali nije prestao da se bori, nije pokleknuo, pred sam kraj je odneo prevagu nad besmislom i svima nam dao nadu da možda, samo možda, ima nečega i u toj borbi, nečega vrednog življenja. Da će Gastoni uvek nadvlađivati Crne misli, pa makar to bilo samo i na kratko - vredno je toga. Jedan od najvećih među nama postavio nam je primer, mogao je da se suoči sa besmislom i pobedi ga, makar na kratko. Možemo to i mi. Makar na kratko.
Devet od deset psihijatara bilo bi zadovoljno ovakvim zaključkom. Deseti je otišao da umlati Serona.
(Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.)
Post je objavljen 25.10.2005. u 22:08 sati.