Marketing
Tražeći najzgodniji put biciklom do bolnice, čovjek nađe krasne stvari u gradu. Ima bit da mi je to ovi vikend bila neka kompenzacija. Oranice, sa malim vinogradima u svakom vrtu, par trsova za svaku kuću, uske ceste i kamioni koji se onako filmski pojavljuju izad okuka, Ulica grada Mainza i zidovi tvornica, Jukićeva, ona šta ide uz prugu izad Interkontija i moga faksa, zid kuća šta gleda preko ruba, preko nasipa negdi možda skroz drugo. Ilica koja se polako raslojava dokle se na momenat ne raspadne u selo prije Vrapča. Ima tamo blizu jedna zelena kuća, onako zadružna, iz crno-bijelih vijesti i serija, sa velikim vratima i prozorima manjima nego šta bi trebali bit.
Ma gledam, ovi post ispod mi sad izgleda pretjeran. Kad sam ga pisa je treba bit takav, a sad malo posli mi se pari da sam se previše uzbuđiva za ništa. Nije bilo za ništa, onda, ali šta ću kad je ispalo da smo se svi puno više uznemirili oko svega, nego ona. Onako, ne'š ti stav.
Ma to je ok, šta bi, drugačije bilo bolje? Možda sam očekiva vidit neki reciprocitet brige, nešto da mi opravda nezgodno raspoloženje tih dana, a ovako mi je ta muka ispala trivijalna. Samo je to sebično. Glavno da je ona dobro. A opet, ne može ovakve stvari tretirat ovako lagano, sa odmahivanjem i preskakanjem, ispada da se igra sa takvim stvarima. Možda bi se treba ljutit? Ionako se prelako ljutim zadnje nešto vrimena, i čini mi se da pretjerano reagiram, a svejedno ostajem ljut i ne da mi se popravit svoj stav. Gubim neke iluzije o sebi. A možda i ne, nemam pojma. Ili ipak nisam onako dobra osoba koliko volim mislit da jesam. Ili jesam, a oni koji misle drugačije nek idu u vražju mater.
"Mason & Dixon" od Pynchona mi se raslojava u rukama, kao nabubrena šperploča, izgubia sam dubinu i lutam po površini. Šteta, predraga mi je knjiga. A ko zna, možda je treće čitanje opasno. Vidit ću kad budem čita četvrti put.
Isplati se bacit pogled na Giornale Nuovo, kabinet štampanih čuda, recimo. Šta me sitilo da bi kad dobijem svoj Mastercard, moga naručit kakvog Charlesa Forta. Nek padaju žabe.
A neki su tulumarili na visokoj nozi nekidan:
I tako, bit će par dobrih koncerata, bilo ih je nekoliko genijalnih (pretprošla subota na nasipu posebno poseban slučaj, kasno je sad za pisat o tome, poviri ovde), bilo par dobrih izlazaka, ali sam ja loše spava sinoć, pa sam sad pospan, i na kraju ovaj blog nije ispa onako veselije kako sam namjerava. A eto.
E, zaboravia sam skoro. Sanja sam delegata neku večer. Tridesetak godina, očale sa debljim crnim okvirima, kratka kosa (malo ricasta), odijelo sa otkopčanim sakoom, bijela košulja, crna kravata. I akreditacija, odatle znam da je bia delegat. A ja sam stalno nalijeta na njega. Proša bi i udria po ramenu nekoga poznatoga, okrenia bi se i vidia da sam udria njega, šeta bi i tetura, nikako pravac držat i proba bi ga izbjeć, pa bi svejedno opet se u njega zaletia. I drugo se ne sićam, ali znam da ga je bilo još, igra sam neku vaterpolo utakmicu i siguran sam da je bilo i nekih problema tu. Ima sam bolji san jutros.
Post je objavljen 24.10.2005. u 21:25 sati.