«Ma znaš što, tvoje žvrljotine ništa ne vrijede, tvoje su priče sranje», sasuo mu je u lice bez imalo obzira. Pritom je poput karata koje ne donose ništa znakovito bacio svežanj papira na stol,.
S. je stajao mirno i sažaljivo pogledao tu svoju razbacanu muku na urednikovu stolu. Samo mu je lijevo oko lagano trzalo. Zatim je polako i još uvijek smireno pokupio sve papire i izašao u hodnik.
«Jebem ti mater», promrmljao je hladno i neobično smireno, «jebem ti mater, tebi i tvojim suradnicima, da ti jebem mater. Jebem vam mater svima». Zatim je pljunuo na pod.
Imao je neodoljivu želju da se posere tu odmah ispred urednikovih vrata i na tu hrpu govana, muku jednog žvrljatora koji je godinu dana krv znojio, zabode jedan list svojeg djela.
«Jebem mater i onim tvojim pulenima koji pišu sranja od kojih mi se čak više ni ne sere, nego me spopada mučnina kad ih ovlaš okom prođem. O čemu oni pišu? O pizdarijama. O jeftinoj filozofiji, o životu o kojem pojma nemaju, a žele pokazati da su baš oni ušli u njegovu srž. Kakve su im to priče? Sve nekakva okolišanja, nazovi duboke misli, pokreti nadvijeni tajanstvenim velom, jebem ih blesave, pa sve su im priče u magli. Svi nešto hoće reći, a ništa ne kažu. Samo natucaju, ko muhe, jedu govna preko stakla ».
Tek ga je sad spopala prava bjesnoća. Još je jednom pljunuo na tepihom prekriveni pod, a onda nogom udario o ulazna vrata i izašao na ulicu.
«Jebem vam mater da vam jebem mater svima!», orilo je ulicom poput svjedočanstva luđaka nad divljanjem luđaka. I ljudi su ga sa strahom promatrali kao takvog.
Ušao je u prvu gostionu na koju je naišao. Naručio je konjak i vodu, izvadio staru stošu i zapalio.
«Jebem im mater da im jebem», otpuhnuo je duboko u stranu, gledajući konobara, a onda je zašutio.
Konobar je na tren zastao s pranjem čaša, a zatim nastavio. Bio je naviknut na ovakve ispade svojih gostiju.
S. je naručio još jedan konjak.
I još nekoliko.
Nakon nekog vremena ustao je i otišao u zahod. Nije da mu se neophodno pišalo, ali osjećao je potrebu da se makar na silu isprazni. Pišao je i čitao poruke na zidu. Telefonski brojevi pokraj imena, svima znani stihovi i kojekakvi bolesni crteži. Izvadio je penkalo i napisao velikim slovima «JEDI GOVNA MAJMUNE», a onda pospremio penkalo i alatku. Na hlačama su ostale dvije vlažne mrlje. Bio je već dobrano pijan.
Kad se vratio iz zahoda, za šankom su sjedila dva tipa i čitali jedan od papira iz njegovog žalosnog svežnja.
«Ovo je vaše?», upitao je jedan od te dvojice.
«Da», iznervirano je odgovorio.
«Vi ste ludi», nasmije se drugi i mahne konobaru , «konobar, daj gospodinu piće».
«Nikada nisam čitao nešto tako smiješno», reče prvi «jeste li već izdali koju knjigu? Rado bih je kupio».
S. je zamračio. Popio je još dva konjaka, pokupio svoje listove i bez pozdrava, vidno ošamućen, izašao van na ulicu.
«Jebem ti takav život», govorio je sebi u bradu i noćnim životinjama isto tako, «biti drugačiji znači biti loš».
Krenuo je prema stanu. Uz put je stao u noćnoj trgovini i kupio bombicu konjaka za po putu i litru «Ribara» za večeru.
Krajnjim naporom otključao je vrata stana i ušao unutra. Neko je vrijeme tražio prekidač, a onda nasumce udario šakom i upalio svijetlo.
Svukao je jaknu, obuo papuče, pritom posrćući, a onda je iz vitrine, oprezno kao da deaktivira bombu, izvadio porculanski tanjur. Stavio ga je na stol zajedno sa starim srebrnim priborom za jelo i strovalio se na stolicu.
Jedva sjedeći na stolici dograbio je zgužvani i umrljani svežanj svojih papira i stavio ga na tanjur. Natočio je vino u čašu, otpio gutljaj, podrignuo se i stao rezati papir.
Nakon nekoliko propalih pokušaja da zabode vilicu u komadiće papira, bacio je pribor i rukom zgrabio izrezanu hrpu.
«Vidjet će oni sutra što je sranje od priča!».
Jeo je kao sumanut.
Post je objavljen 16.10.2005. u 11:48 sati.