Muka mi je od ovog svijeta. I od većine ljudi u njemu. I od sebe pogotovo. I od života. I od svega. Samo bi htjela pobjeći na trenutak. I biti drugačija. Da mogu na trenutak biti DRUGAČIJA!!!! Ne znam, ali tražim li previše?! Samo ne želim iz dana u dan stravstveno mrziti samu sebe... Ne više... Ne znam, teško je to. Živjeti s tim. Ali opet, da sam drugačija mrzila bi se još više. Sjebana sam... Izgubljena sam. I jadna. I bjesna. I luda. I jednostavno dosadilo mi je svaku jebenu noć sjediti tamo... Na prozoru od svoje sobe i slušati istu pjesmu, dosadilo mi je cijela popodneva ležati na sredini sobe i slušati istu pjesmu. Dosat mi je bježanja od stvarnosti. Umorna sam koliko spavam. Samo da bi se maknula. Mozak mi puca. I ne znam. Mogu reći da bi jednostavno htjela da se raspukne. I da umrem. Jednom zauvijek. Samo da nestanem. Da me bace na neko groblje i da budem u miru. Mrtva. Izlaz iz ove situacije. Jedini izlaz... Više ništa drugo nema smisla. Tako sam OČAJNA! Baš onako, totalno ludim i udubljena sam u to svoje ludilo. I mrzim sve.... I muka mi je... Jednostavn bi najrađe svakom čovjeku kojeg znam (OK ne baš svakom) polako odvrnula glavu. I okrenula je na drugu stranu Pa da oni malo pate. Da nisam uvijek ja ona koje je drugačija na loš način i da nisam uvijek onda ja ta jebena čudakinja koju svi maltretiraju. I da nisam uvijek ja - ja. Jednostavno ne želim to. I ne mogu više nostiti teret. A glavni moje teret je - ja. Ne znam. Stvarno znam da nisam normalna. Ali sanjala sam da sam se ubila - i bila sam sretna. Istinski sretna. Onako - blažena. Neka vrsta orgazma. Prevelika sam kukavica da to napravim ,ali prevelika sam kukavica da nastavim. Izgubljena sam. A niko mi, baš niko mi ne može pomoći. Jer niko ne može i niko ne želi skontati... Čak ni starci. Oni misle da samo nisam noramlna. Pa onda i oni seru. Kao da mi ovo u školi nije dovoljno. Ma ne znam, ne znam kako da izdržim. Raspadam se, gorim i treba mi pomoć. Ali sam preglupa da to zatražim, ne znam kako. Reći neću. Uostalom, kome reći? Nekom od svojih brojnih "prijatelja"?! Moš mislit. Ne znam. Ali smrt je tako ljepa stvar. Onako - totalno ljepa i bila bi najsretnije da sam mrtva. Onda ne bi bila ja. Bila bi jednostano - mrtva i sretna. Po prvi put u životu. Kada sam zadnji put bila sretna (osim kada sam sanjala)? Ne znam, ne sjećam se. Zapravo prije jedno godinu dana - kada je izašao Nirvanin best of. E, pa onda sam bila sretna. Onda još život ni nije bio toliko sranje. I nisam svijet oko sebe mrzila toliko stravsteno. Ali eto, počinjem shvaćati sve oko sebe. I ne znam. Dan je nekako miran. I bio je dobar. Glumila sam da sam bolesa pa me nisu tjerali u školu. Mislim dobro, ja sam jedna vjerojatno puno ljudi koju psihički zlostavljaju ljudi iz škole. I zašto me sve to tako jebe? Ne znam. U početku sam bila ravnodušna prema tomu, ali ne mogu više izdržati... Uvijek ja i samo ja. Glavna svim razredima i svim ljudima na školi. Niko drugi, a vjerujem da ima i gorih ljudi. Uvijek samo ja. A na znam zašto, stvarno ne kontam. Ajd da pričam s njima! Ali ja samo slušam discman i to je to. Ne radim im ništa, držim se po strani i svejedno! Dobro, ajde da me poznaju, to bi shvatila. Ali ti ljudi me ni ne znaju. Čak ni oni koji misle da me znaju. E pa ne znaju. Niko mene ne zna i niko me nikada neće upoznati jer to nikada nikom neću dopustiti! Zašto? Zato što ću se ovaj tjedan ubiti, osim ako se neša hitno ne promijeni. Mislim Ok, neću se ubiti. Vjerojatno se neću ubiti. Hvala bogu da je ubrzo srednja o novi ljudi. I tamo želim biti sama - s nikim iz ove škole!
27.3.2004.
Eto, rješama se loših uspomena. Točnije - bacam dnevnike. Zapravo, nisu to dnevnici nego samo komadi papira na koje sam za vrijeme depresija pisala kako se osjećam. A žao mi je baciti. A narušavaju mi sobu. I želim sve to jednostavno izbaciti iz sebe. I ovo je najlakši način. Jednostavno objaviti na blogu, pa nek se vidi... Ne znam, možda je vrijeme da se prestanem mučiti s onime šta je preije bilo. Ali ne mogu. Dobro, kada god ovo pročitam poraste mi raspoloženje. Ne osjećam se više tako. I sretna sam zobg toga. A ubijaju me ta vremena i još uvijek se jako teško nosim s tim... I možda je vrijeme da nešta o tome kažem i ovo je najbezboliniji način i jedini način na koji mogu. A papire ću ljepo moći baciti. I eto, kada se to pročita vidi se da zapravo sada i nisam depresivna. Ponavaljam još jednom - TRENUTNO NISAM JAKO DEPRESIVNA - možda malo jesam, ali jako nisam. I živcira me ljudi pamte po 2 stvari: 1. Nirvani (a svi me po tom pamte) 2. depresiji
I to me jučer tako naživciralo i prekjučer. Ma, ne da mi se sad o tom. Nemam volje ni želje ni živaca. Bar ne sada. Sada idem - hm ne znam. Ali baš sam nekako čudno raspoložena. Idem spavati. I da još jednom poručujem - NISAM JAKO DEPRESIVNA!!!!!!!!
Post je objavljen 13.10.2005. u 20:25 sati.